Predlozi ekonomiste Timotija Eša: Kako učiniti Putinov život nemogućim?

Bela kuća je uvela paket mera protiv više od 500 ljudi i kompanija.

Opisan kao najveći niz sankcija od izbijanja rata punog obima u februaru 2022. paket sankcija je uključivao i pojedince, one koji izbegavaju sankcije širom sveta i rusku odbrambenu industriju.

Iako je novi paket dobrodošao, postoje brojne i dobro utemeljene žalbe da sankcije ne funkcionišu kako se očekivalo i da se mora učiniti više, ukazuje u analizi za CEPA Timoti Eš, ekonomista i saradnik političkog isntituta Čatam Haus na njihovom programu za Rusiju i Evroaziju.

Robin Bruks, bivši glavni ekonomista Instituta za međunarodne finansije (IIF), tvrdio je u Fajnenšel tajmsu 22. februara da je uticaj sankcija prigušen kompromisima i odustajanjem za različite interesne grupe – Bruks izdvaja grčke oligarhe iz sektora brodarstva koji pomažu da se potkopa zapadna gornja granica cena nafte nametnuta Rusiji od decembra 2022.

Dozvolite mi da iznesem gde stojimo i predložim snažna poboljšanja.

Zapadne sankcije su naštetile ruskoj ekonomiji, ali je nisu osakatile.

Kao rezultat toga, njena vojna mašina je možda bila oslabljena na margini, ali ne dovoljno da promeni Putinovu spremnost da vodi rat protiv Ukrajine.

Pa ipak, u poređenju sa prethodnim očekivanjima, Zapad je zapravo otišao dalje u svom odgovoru na sankcije nego što je bilo ko očekivao pre invazije – možda uključujući i samog Putina.

Malo ljudi je očekivalo da će oblast energetike biti sankcionisana, brojne ruske banke isključene iz SWIFT-a i da će preko 300 milijardi dolara imovine Centralne banke biti imobilisano.

Činjenica da ove akcije nisu imale veći efekat odražava niz faktora.

Prvo, Putin je verovatno dugo planirao svoju invaziju na Ukrajinu, možda još od aneksije Krima 2014. Tokom godina, Rusija je izgradila tampon, uključujući akumulaciju preko 600 milijardi dolara u deviznim rezervama, dok je otplaćivala dug.

Ovo je obezbedilo izdržljivost ruskoj ekonomiji u uslovima zapadnih sankcija.

Drugo, Zapad je pristupio sankcijama Rusiji sa (pre)obiljem opreza, uvek previše svestan mogućih efekata na zapadne ekonomije. Neki bi tvrdili da je to, u krajnjoj liniji, odražavalo osnovni i kontinuirani neuspeh da se ruska pretnja shvati ozbiljno i, otuda, nespremnost da se plati cena uvođenja sankcija Rusiji.

Treće, Zapad je tražio jedinstven politički front protiv Rusije.

Rezultat su bili paketi sankcija dogovorenih najmanjim zajedničkim imeniteljem. To je značilo kompromise u vremenu, obimu i snazi sankcija.

Konstantno su pravljeni kompromisi da se što više zemalja zadrži u klubu sankcija.

To je značilo brojna odustajanja, kako ističe Bruks, omogućavajući grčkim brodarskim magnatima da olakšaju trgovinu ruskom naftom na moru.

Kremlj je dobio vreme da se prilagodi sankcijama i predočio mu je brojne rupe.

Četvrto, u vezi gore navedenog, Zapad je, iako je bio željan da maksimizira međunarodnu izolaciju Rusije i pokušavao da zadrži svet u razvoju, bio spor i blag u primeni.

Rusija je iskoristila ogromne rupe (npr. uvozom tehnologije dvostruke namene preko trećih zemalja) i koristila treće zemlje za ukidanje sankcija.

Ovo se jasno vidi u ogromnom porastu trgovine između Rusije i zemalja na periferiji u Centralnoj Aziji, Zakavkazju, Turskoj i na Bliskom istoku.

Po mom mišljenju prekasno, Zapad sada pooštrava sekundarne sankcije uvedene sve većem broju kompanija i pojedinaca među ruskim trgovinskim partnerima, od Kine do Indije, Bliskog istoka i Turske.

Gore navedeno bi trebalo da pomogne, ali šta bi Zapad mogao više da uradi na frontu sankcija?

Prvi i najočigledniji udarac za Rusiju, i pobeda za Ukrajinu, bio bi da se konačno pređe na zamrzavanje, zaplenu i dodelu još imobilizovane ruske imovine u ime Ukrajine.

Više od 300 milijardi dolara koje se drži u zapadnim jurisdikcijama dovoljno je da promeni igru za ukrajinsko finansiranje rata i rekonstrukcije. To je takođe materijalni udarac ruskom bilansu – naškodiće Kremlju.

Argumenti o rizicima za status rezervne valute, odmazdi i uticaju na vladavinu prava na Zapadu su preterani, posebno kada se razmatraju protiv potrebe koja se mora argumentovati.

Jednostavno rečeno, ako se zamrznuta ruska imovina ne koristi za finansiranje Ukrajine, gde će se još naći ta sredstva?

Drugo, kada pokušavamo da zatvorimo rupe u sankcijama, možda treba da razmišljamo potpuno van okvira.

Jedan pristup, koji je predložio Najdžel Guld Dejvis sa Međunarodnog instituta za strateške studije (IISS), bi u potpunosti zabranio zapadnu trgovinu sa Rusijom do nekog datuma u ​​budućnosti – zabranjujući posebne dozvole za zaista kritične artikle.

Ovo bi primoralo kompanije da se prijave za specijalne licence za trgovinu sa Rusijom i naterale ih da dokažu zašto je određeni vidžet koji se proizvodi toliko kritičan za globalna tržišta.

Može se odrediti dugo vreme za sprovođenje takve politike, recimo dve do tri godine, da bi se dalo dovoljno vremena za dobijanje ključnih licenci i ograničio poremećaj na globalnim tržištima.

Ovo bi zatvorilo Rusiju od većine nekritičnih uvoza i trgovine i, mislim, ubrzalo međunarodnu izolaciju Rusije od poslovanja.

To bi povećalo troškove međunarodnog poslovanja Rusije, dodatno povećalo troškove uvoza i dodatno podrilo platni bilans.

To bi takođe dalo oštro upozorenje ruskim kreatorima politike da će nastavak agresije učiniti sve, svaki aspekt života, težim osim ako ne promeni politiku i ne vrati se u krilo civilizovanih nacija.