Timoti Eš: Putinovih 300 milijardi dolara pripada Ukrajini

U jednom smislu, čudno je da ova diskusija uopšte treba da se vodi. Jasno je da je agresivni rat Rusije bio ničim izazvan i da je njeno ponašanje rutinski u suprotnosti sa zakonima rata.

Jasno je da je Ukrajina oštećena strana i da će trebati ogromne sume da protera agresora i stane na noge, navodi Eš.

I jasno je, iz presedana kao što je bio rat za uništenje Iraka protiv Kuvajta 1990-91, da agresor plaća. (Iračka konačna isplata reparacija izvršena je 2022. u ukupnom iznosu od 52,4 milijarde dolara.)

Dakle, ovo nije upitno, ali ipak postoje brojni argumenti protiv ovog programa, uglavnom finansijskog i političkog karaktera.

Prvi strah jeste da će autoritarne države povući imovinu iz zapadnih jurisdikcija ako Zapad krene da zapleni i dodeli rusku imovinu Ukrajini. Gluposti, navodi ekonomista.

Uznemireni autokrata, pažljivo posmatrajući kako se debata odvija, već bi doneo svoju odluku. Zašto čekati, kada bi zamrzavanje moglo biti uvedeno svakog trenutka?

Autoritarni režimi koji nameravaju da izvrše slične agresivne akte već su povukli rizična sredstva iz zapadnih jurisdikcija.

Tako da odluka da se Putinov novac iskoristi za Ukrajinu neće nikoga iznenaditi. Poslat bi bio signal da ako napadnete svoje susede, vaš novac će ići istim putem kao i ruski. Završiće u rukama žrtve.

Drugo, neke od zapadnih kompanija, banaka i advokata tvrde da će Rusija učestvovati u zapleni zapadne komercijalne imovine u Rusiji.

Eš kaže da ima vesti za njih- Kremlj već pljačka zapadnu imovinu u svojoj jurisdikciji, prijateljima Kremlja po često sniženim cenama. Ponašanje režima je već opisano kao „flagrantno kršenje imovinskih prava investitora“.

Putin je već povukao okidač.

Dalje, zapadne kompanije koje su investirale u Rusiju poslednjih godina učinile su to uprkos jasnim upozorenjima.

Imali su izuzetno loše poslovne pozive. Nije odgovornost zapadnih vlada da ih spasu.

Treće, argument suverenog imuniteta je već poništen u drugim slučajevima, poslednji put u slučaju režima Sadama Huseina.

Osim toga, advokat i bivši izvršni direktor Komisije 11. septembra, Filip Zelikou, i drugi, napravili su dobar slučaj oko argumenta protiv mera tvrdeći da suvereni imunitet prestaje tamo gde država deluje protivno međunarodnom pravu, kao što Rusija očigledno ima.

Ali čak i da je bilo neke snage u bilo kom od gore navedenih argumenata, trebalo bi da se pitaju oni koji se protive zapleni imovine — kako planirate da pronađete 100 milijardi dolara godišnje koji su trenutno potrebni za finansiranje ratnih napora Ukrajine i njenih naknadnih potreba za oporavkom u narednoj deceniji ?

A šta ako se novac ne nađe, kakve su posledice i dugoročniji troškovi?

Činjenica da je oko 110 milijardi dolara ukrajinskog finansiranja sada zaglavljeno ili u američkom Kongresu ili Evropskoj uniji naglašava političke izazove navođenja zapadnih poreskih obveznika da potpišu velike čekove stranim primaocima.

Birači trpe teške životne pritiske i razumno je razmišljati i o njihovim potrebama. Zamoliti ih da plate još stotine milijardi — možda trilion dolara — potrebnih Ukrajini, verovatno je potrebno previše.

A zašto bi kad Rusija može da se natera da plati?

U središtu ove debate je nepromenljiva činjenica da bi poraz Ukrajine bio poguban za zapadnu alijansu.

Vojni poraz mogao bi dovesti do povratka ruskih tenkova na granice NATO-a – oklopna vozila koja trenutno masovno uništavaju ukrajinske snage u blizini Avdijevke mogla bi se pomeriti više od 1.000 km zapadno do granica Poljske, baltičkih država i Slovačke.

To nije sve. Sadašnji veoma moćni vojno-industrijski kompleks Ukrajine bi se dodao ruskim sposobnostima i povećao pretnju Zapadu.

Niti bi bilo razumno pomoći Ukrajini da pobedi u ratu, ali onda videti da oporavak i rekonstrukcija ne uspevaju zbog neadekvatnog finansiranja.

To bi rizikovalo socijalnu i političku nestabilnost u Ukrajini; velika očekivanja od milion i više demobilisanih trupa će biti razočarana, i oni će biti ljuti.

Bilo koji scenario rizikuje ogroman priliv migranata iz Ukrajine u Zapadnu Evropu i potrebu da NATO potroši još više novca na bezbednost i odbranu.

Takođe rizikuje da rasplamsa vatru populizma u zemljama NATO-a i da podstakne bauk političke nestabilnosti i fragmentacije u alijansi.

Lako je lenjo, nabrajati izgovore zašto ne treba delovati. Takvi argumenti su ojačali slabu spoljnu politiku Zapada u poslednjih 20 godina. Takvi argumenti su nas doveli u ovu tešku i potencijalno katastrofalnu situaciju danas.

Na kraju, pobeda Ukrajine u ratu i, što je najvažnije, mir moraju biti centralni bezbednosni projekat NATO-a od kolapsa komunizma kasnih 1980-ih.

Alternative jednostavno nema, zakčljučuje Eš.