„Srbija to vrlo uspešno radi“: Timoti Garton Eš analizira okupljanje u Čerčilovom domu i evropski poredak

Više od 40 evropskih nacionalnih lidera, zajedno sa najvišim ličnostima iz ključnih međunarodnih institucija našeg kontinenta, imali su dan razgovora.

Ovo je tek četvrti sastanak Evropske političke zajednice (EPC), koju je osmislio francuski predsednik Emanuel Makron.

Ekskluzivni dan neće doneti nikakve kolektivne zaključke, ali je to dobra prilika da razmislimo o krhkom stanju našeg trenutnog evropskog poretka, ukazuje u kolumni za Gardijan istoričar Timoti Garton Eš.

Prvo, ovo je odlična prilika za novog britanskog premijera, Kira Starmera, da pokaže da se Britanija vratila kao vodeći igrač na Koncertu Evrope, kao što je to bilo vekovima.

Mesto sastanka se zove Blenhajm jer je zemljište i novac za izgradnju palate na njemu dodeljen Džonu Čerčilu, prvom vojvodi od Marlboroa, kao priznanje za njegovo vođstvo u bici kod Blenhajma 1704.

Dok su Englezi tradicionalno pamte ovo kao jednu od svojih velikih pobeda nad Francuzima, u stvarnosti je ovo bila bitka koju su kod bavarskog sela Blindhajm vodile britanske, holandske, nemačke, austrijske i danske snage za odbranu onoga što je još uvek poznato kao Sveto rimsko carstvo od Francuza i Bavarci.

Ukratko, to je bila Britanija koja je delovala kao evropska sila, koja se pridružila jednom skupu evropskih saveznika protiv drugog.

U pitanju su, kako tada, tako i sada, bili najviši poslovi u Evropi.

Početkom 1700-ih pitanje ko bi trebalo da bude sledeći kralj Španije rešavano je tradicionalnom evropskom modom – ratom.

Od rata za špansku sukcesiju do čisto metaforičkog „rata“ briselske sukcesije.

U Blenhajm palati, britanski domaćini takođe mogu da pozovu svoje kontinentalne goste da vide skromnu spavaću sobu u kojoj je 1874. rođen Vinston Čerčil, potomak Čerčila iz 18. veka.

Ovaj Čerčil iz 20. veka odigrao je ključnu ulogu u oslobađanju Evrope 1945. a zatim postao vizionarski zagovornik ujedinjene Evrope izgrađene oko pomirenja između Francuske i Nemačke.

Savršeno mesto i vreme, dakle, da Starmer krene u „resetovanje“ sa Evropskom unijom u šta je njegova vlada energično krenula.

U prethodnoj izjavi, Starmer je rekao: „Moramo učiniti više i ići dalje… tako da se naše buduće generacije s ponosom osvrću na ono što je naš kontinent postigao zajedno“.

Ipak, teška je činjenica da je Britanija napustila EU i da se Bregzit ne može lako preokrenuti, čak i ako je Starmerova vlada pokazala bilo kakvu nameru da to učini, što ne čini.

Dakle, šire pitanje iza ovog sastanka ostaje postavljeno. Naš trenutni evropski poredak je bez presedana u istoriji i bez premca nigde u današnjem svetu.

Većina evropskih zemalja su demokratije, okupljene u više institucija mirne saradnje i rešavanja sukoba – većina tih zemalja u EU i NATO-u, skoro sve u Savetu Evrope i sve u Organizaciji za bezbednost i saradnju u Evropi.

Ali da li ovaj poredak postaje sve jači dok odgovara na nove spoljne i unutrašnje pretnje?

Ili počinje da se ruši i ruši, kao što je to bivalo pre ili kasnije sa ranijim evropskim poretcima?

Pored opštih izazova kao što su klimatska vanredna situacija, veštačka inteligencija i migracija, naš kontinent se suočava sa tri glavna geopolitička izazova: SAD pod njihovim mogućim sledećim predsednikom, Donaldom Trampom;

Rusija Vladimira Putina vodi rat protiv Ukrajine; i postzapadni svet u kontekstu rusko-ukrajinskog rata.

Nakon pokušaja atentata na Trampa, i sa najavom Džej Di Vensa za njegovog potpredsednika, sada se čini sve verovatnije da će Tramp pobediti na predsedničkim izborima 5. novembra, pokušati da primora Ukrajinu da traži „mir“ sa Rusijom i zahteva da evropske članice NATO-a učine više za svoju odbranu.

U intervjuu objavljenom ovog juna, Vens je sugerisao da bi mirovni sporazum za Ukrajinu mogao da uključi zamrzavanje linija teritorijalne podele „negde blizu mesta gde se trenutno nalaze“ i garantovanje nezavisnosti Kijeva „ali i njegove neutralnosti“.

To bi bio poraz Ukrajine i pobeda Putina.

Što se tiče evropske bezbednosti u širem smislu, Vens je u nedavnom komentaru u Fajnenšel tajmsu napisao da su “ države predugo pružale ćebe bezbednosti Evropi“.

„Dok gledamo kako evropska snaga nestaje pod američkim protektoratom“, dodao je, „razumno je zapitati se da li je naša podrška olakšala Evropi da ignoriše sopstvenu bezbednost“.

To je pošteno pitanje. Istina, izvanredno je da se više od 80 godina nakon što su se američke snage iskrcale u Normandiju – zajedno sa Britancima i Kanađanima – da bi oslobodile zapadnu Evropu od nacizma, Evropa i dalje u velikoj meri oslanja na ono što se naziva američkom „dudom“.

Sada je na nama Evropljanima da omogućimo Ukrajini da postigne nešto što se ubedljivo može nazvati pobedom 2025. ili 2026. i da uradimo težak posao za sopstvenu odbranu.

I pored sveg slavlja na nedavnom samitu NATO-a u Vašingtonu podrške Zapada Ukrajini i povećane evropske potrošnje za odbranu, Evropa je još uvek daleko od kolektivne političke volje i vojnih sredstava da sama postigne prvi od ovih ciljeva, a drugi je podjednako u sumnja.

Pobeda Putina ne bi bila samo tragedija za Ukrajinu: to bi značilo i hroničnu destabilizaciju evropskog poretka koji je izgrađen posle 1945, u početku samo na zapadu, a proširen na centralnu i istočnu Evropu od 1989. godine.

Dok se transatlantski zapad, uopšteno govoreći, ujedinio da podrži Ukrajinu i sankcioniše Rusiju, otkrio je da Kina, Indija, Turska, Brazil i Južna Afrika rado nastavljaju da posluju sa tim neokolonijalnim agresorom.

Kinez Si Đinping i Indijac Narendra Modi prihvataju Putina kao cenjenog saveznika.

A ove neevropske velike i srednje sile sada imaju dovoljno ekonomske i vojne snage da uravnoteže napore čak i ujedinjenog Zapada.

Dakle, rat u Ukrajini otkriva da smo ušli u post-zapadni svet.

Za zemlje svuda, ovo omogućava ono što je Modi nazvao „multialignment“: negovanje višestrukih, promenljivih veza sa različitim partnerima u potrazi za sopstvenim interesima.

Čak i unutar Evrope, Srbija to radi prilično uspešno, kao i, što je najšokantnije, Mađarska Viktora Orbana, iako je članica EU i NATO.

Svedok Orbanovih nedavnih putovanja da razgovara o kapitulacijskom „miru“ za Ukrajinu sa Putinom, Sijem i Trampom.

I pogodite gde će se održati sledeći sastanak EPC, ovaj kakofonični Koncert Evrope? novembra u Budimpešti.

Dakle, evo Evrope koja se okuplja na jedan dan u pozlaćenim salonima Blenhajm palate, rastrzana između spoljnih izazova koji stvaraju očiglednu potrebu za koncentrisanom, efikasnijom evropskom moći, i unutrašnjih koji znače da je malo verovatno da ćemo to postići.