„Loše je, a može biti i gore“: Istoričar Timoti Garton Eš upozorava da je Evropa u opasnosti nakon izbora za EP

Nemojte, piše, da vas umiruje samozadovoljna izjava predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen da se „centar drži“ tokom onoga što bismo mogli nazvati E-dan – 9. jun 2024, kada su objavljeni rezultati 27 različitih nacionalnih izbora za Evropski parlament.

To je tačno u ukupnoj raspodeli mesta između glavnih stranačkih grupa u Evropskom parlamentu, sa sopstvenom grupom Evropske narodne partije desnog centra koja je udobno na vrhu.

Ali EU čak više upravljaju nacionalnim vladama nego njenim direktno izabranim parlamentom, a E-Dan je proizveo uspehe tvrdokornih desnica u ključnim državama članicama koji se kreću od značajnih do šokantnih.

Nijedna od ovih evroskeptičnih partija neće biti toliko glupa da zagovara praćenje britanskog Bregzita pokušavajući Frexit, Dexit ili Nexit.

Umesto toga, oni će nastaviti da povlače EU udesno iznutra, sa još tvrđom linijom po pitanju imigracije, odlučnim protivljenjem zelenim merama koje su hitno potrebne za rešavanje klimatske krize, smanjenom podrškom Ukrajini… Zato ne dozvolite da vam neko kaže „nije tako loše“. Loše je, i može biti gore.

Najdramatičnija je Francuska. Bio sam u Normandiji na godišnjicu Dana D i gledao kako predsednik Emanuel Makron pokušava da iskoristi međunarodni događaj komemoracije (onaj koji je britanski premijer Riši Sunak propustio) da ispriča inspirativnu priču o tome kako je to oslobođenje utrlo put današnjoj Evropskoj uniji.

Ali u okolnim selima video sam uglavnom predizborne plakate za Nacionalni skup Marin Le Pen i čuo priče o širokoj podršci za ovoj stranci.

Naravno, na E-Dan Nacionalni skup je postigao zadivljujuću pobedu, osvojivši više od 30 odsto glasova i porazivši Makronovu liberalnu centrističku partiju Preporod. U gradiću Ver-sur-Mer, gde se moj otac iskrcao zajedno sa toliko drugih britanskih vojnika da bi 6. juna 1944. započeo oslobađanje zapadne Evrope, Nacionalni skup je dobio nekih 33 odsto glasova.

Još jedan značajan deo glasova u Ver-sur-Mer-u pripao je Marion Marešal, još ekstremnijoj Le Penovoj rođaki, čije ime Rekonkvista sugeriše „ponovno osvajanje” Evrope od navodno vanzemaljskih, a posebno muslimanskih stanovnika, kako to otvoreno zagovaraju njen osnivač Erik Zemur.

Onda je došla bomba. Makron, čije uvek izuzetno samopouzdanje sada vidljivo prelazi u oholost, najavio je da raspušta francuski parlament i raspisuje nove izbore 30. juna, sa drugim krugom 7. jula.

„Mogu samo da pozdravim ovu odluku“, odgovorila je Le Pen. Ovo je velika kocka, računajući na odličan francuski izborni sistem u dva kruga da bi birači u većini izbornih jedinica u odlučujućem drugom krugu dali prednost drugom kandidatu u odnosu na onog iz Nacionalnog skupa.

Ali imajući u vidu dubinu narodnog gneva, postoji ozbiljan rizik da – samo tri dana nakon što Britanija dobije vladu pragmatičnog, veoma opreznog proevropskog levog centra na izborima 4. jula – Francuska može dobiti vladu tvrdog evroskeptika desno, vezujući ruke Makronu, vodećem zagovorniku jače Evrope na kontinentu.

Ako je tako, ovo bi bio trenutak za Bregzit Francuske, iako bez rezultirajućeg izlaska.

Samo nešto manje zabrinjava Nemačka. Dok je CDU-CSU bio jasni pobednik, ekstremno desničarska Alternativa za Nemačku (AfD) bila je druga, sa nešto manje od 16 odsto glasova, više nego što je dobila bilo koja od tri stranke u vladajućoj koaliciji u zemlji , uključujući socijaldemokrate kancelara Olafa Šolca.

A AfD je stranka toliko ekstremna da je čak i Le Penova odlučila da ne želi da bude u istoj evropskoj parlamentarnoj grupi sa njom, nakon što je Maksimilijan Krah, njen šarmantni vodeći kandidat, u intervjuu rekao da nisu svi članovi SS-a bili kriminalci.

U međuvremenu, u Italiji, Braća Italije post-neofašističke premijerke zemlje Đorđe Meloni dospela je na vrh, kao i krajnje desničarska Slobodarska partija u Austriji.

U Holandiji, Partija slobode islamofoba Gerta Vildersa pokazala se samo nešto slabije od levog centra. Ono što najviše zabrinjava, mnoge od ovih partija posebno dobro prolaze među mladim biračima, a posebno mladim muškarcima. Prema anketi pre izbora, oko 36 odsto mladih od 18 do 24 godine u Francuskoj podržalo je Nacionalni skup.

Da, ima više ohrabrujućih rezultata iz Poljske i Mađarske; ali ako je lekcija iz tih zemalja (kao iz Britanije) da morate da imate svoje populističke nacionaliste na vlasti nekoliko godina pre nego što počnu da bivaju odbačeni, to je mala uteha.

Čak i ako tvrda desnica ne formira sledeću francusku vladu ovog leta, ovi rezultati će u velikoj meri otežati postizanje ujedinjene, odlučne akcije EU po pitanjima kao što je zelena tranzicija. Najhitnije, postaće još teže napraviti suštinsku uzlaznu promenu u vojnoj podršci Ukrajini, u trenutku kada je ta zemlja – da budemo jasni – u ozbiljnoj opasnosti da na kraju izgubi najveći rat u Evropi od 1945.

Iako su stranke tvrde desnice podeljene oko Ukrajine, a Meloni je trenutno među snažnim pristalicama Ukrajine, neto uticaj ovih rezultata biće negativan.

U Nemačkoj, otprilike jedna četvrtina glasova otišla je strankama – tvrdoj desnici (AfD), tvrdoj levici (Die Linke) i neobičnoj populističkoj mešavini ove dve (Sahra Vagenknecht Alliance) – koje zagovaraju verziju „mira“ koja efektivno znači ukrajinsku kapitulaciju.

Nažalost, Šolcove socijaldemokrate pokazuju jasne znake da su u iskušenju da ih umire. Kontinentalne i globalne posledice pobede za fašističku Rusiju predsednika Vladimira Putina dovele bi Evropu još bliže povratku u njena loša stara vremena.

Sve ovo je uoči najvažnijih izbora za Evropu ove godine a koji se ne dešavaju u Evropi. Pobeda Donalda Trampa na novembarskim predsedničkim izborima u SAD oslabila bi i verovatno dodatno podelila Evropu, jer bi se tvrdo desničarski populistički nacionalisti, među kojima je verovatno i Meloni, svrstali u Trampovu evropsku stranku.

Dakle, da li je vreme za očajanje i emigriranje na Novi Zeland? Sigurno ne. Još postoji velika većina Evropljana koji ne žele da izgube najbolju Evropu koju smo ikada imali. Ali treba ih mobilisati, potaknuti, ubediti da se Unija zaista suočava sa egzistencijalnim pretnjama.

Sa strahom čekam nedelje trgovanja u EU: koja stranka ulazi u krevet sa kojom drugom stranom? Ko dobija koji vrhunski posao? Guslanje u Briselu dok Harkov i naša planeta gori.

Ono što nam je potrebno jeste kombinacija nacionalnih vlada i evropskih institucija koje između njih isporučuju stanovanje koje mladi ljudi trenutno ne mogu priuštiti, poslove, životne šanse, sigurnost, zelenu tranziciju, podršku Ukrajini.

Hoće li se Evropa probuditi pre nego što bude kasno?