Timoti Šnajder: Putinov poslednji rat, retoričke pripreme za poraz u Ukrajini već obavljene

Bar na trenutak bi se, kaže, moglo zaboraviti da će rat izbora Leonida Brežnjeva biti vođen i izgubljen u Avganistanu manje od dve decenije nakon što je započeo proslavu 9. maja, baš kao što se danas vodi poslednji rat Putina koji gubi u Ukrajini.

Tokom oba sukoba, ljudi na Zapadu su bili zabrinuti, razumljivo, zbog nuklearnog rata.

Današnja Rusija stalno nuklearno preti, danas se na Zapadu, za razliku od perioda Hladnog rata, o Rusima raspravlja u psihološkom, a ne u strateškom smislu – kako se Putin oseća.

Strah Amerikanaca od eskalacije, ukazuje Šnajder, odložio je snabdevanje oružjem koje je moglo da omogući Ukrajini da pobedi još prošle godine.

Jedan za drugim, sistemi naoružanja koji se smatraju pokretnim stepenicama sada su isporučeni, bez negativnih posledica. Ali cena odlaganja primetna je na ukrajinskim teritorijama koje
Rusija još kontroliše: jamama smrti, mučionicama i praznim domovima kidnapovane dece. Desetine hiljada vojnika sa obe strane uzaludno je poginulo.

Za skoro 15 meseci rata, uprkos ruskoj nuklearnoj propagandi i zabrinutosti Zapada, nije bilo upotrebe nuklearnog oružja. Oni koji su predviđali eskalaciju ako Ukrajinci budu pružali otpor, ako Zapad isporučuje oružje ili ako Rusija pretrpi poraz, do sada su bili u krivu.

Strateški mislioci ukazuju na odvraćanje i primećuju da nuklearna upotreba u stvari ne bi donela pobedu Rusije. To bi osiguralo dramatičan odgovor Zapada i učinilo ruske lidere parijama.

Šnajder ukazuje da postoji dublje objašnjenje: ruski nuklearni razgovori su sami po sebi oružje, te da počivaju na lažnim pretpostavkama.

Ruska nuklearna propaganda pretpostavlja da nasilnik uvek pobeđuje. Ali, siledžija ne pobeđuje uvek. Ruski propagandisti žele da mislimo da nuklearne sile nikada ne mogu izgubiti ratove, po logici da uvek mogu da primene nuklearno oružje da pobede. Ovo je antistorijska fantazija.

Nuklearno oružje nije donelo pobedu Francuske u Alžiru, niti je sačuvalo Britansku imperiju. Sovjetski Savez je izgubio rat u Avganistanu. Amerika je izgubila u Vijetnamu, Iraku i u Avganistanu. Izrael nije uspeo da pobedi u Libanu. Nuklearne sile redovno gube ratove.

Pojedini Amerikanci su predložili nuklearni scenario u kojem će Rusi morati da koriste nuklearno oružje kako bi sprečili poraz.

Ali Rusija beleži poraz za porazom u Ukrajini, pod sopstvenim uslovima, ističe Šnajder. Ono što je dokazala jeste sposobnost da menja te uslove posle svakog poraza. Rusija nije uspela da postigne eksplicitni cilj „specijalne vojne operacije“ za rušenje ukrajinske demokratske vlade i neće biti većeg poniženja od toga.

Posle poraza u Kijevu usledili su dalji porazi u Harkovu i Hersonu. Svaki gubitak doveo je do pokrića pričama ruskih državnih propagandista i njihovih vernika, da se radi o „gestovima dobre volje“, strateškom povlačenju i tako dalje.

Rusija može da izgubi a da ne bude saterana u ćošak. Ima 11 vremenskih zona prostora za vojnike koji se povlače i dosta vežbe u propagandnom preoblikovanju. Ruski lideri su zaista već nagovestili šta će učiniti ako veruju da gube: promeniće zadatak i temu u ruskim medijima.

Putinova kleptokratska država u celini i njene zavisnosti poput plaćeničke vojske Vagner su projekti odnosa sa javnošću sa vojnom rukom. Pretpostavka u ruskoj politici je da retorika pobeđuje stvarnost. I retoričke pripreme za poraz su obavljene.

Ispod Putinove nejasne ratobornosti leži ideja da Rusija pobeđuje ako izbegne (po njegovim rečima) „strateški poraz“ koji je nametnuo NATO.
Gotovo šta god da se desi, biće mu lako da definiše rat u Ukrajini kao stratešku pobedu. Pošto Kremlj tvrdi da se bori protiv NATO-a, Putin mora da kaže da je Rusija sprečila NATO da pređe u Rusiju.

Komandant Vagnera je nedavno pisao, u tom duhu, da Rusija u svakom trenutku može da prekine „specijalnu vojnu operaciju“ i da samo tvrdi da su njeni ciljevi postignuti, sve dok se Rusija ne povlači ni sa jedne više okupirane ukrajinske teritorije.

Ozbiljno shvatajući nuklearnu ucenu, zapravo smo povećali ukupnu nepredvidljivost nuklearnog rata. Ako nuklearna ucena omogući pobedu Rusije, posledice će biti nesagledivo strašne. Ako bilo koja zemlja sa nuklearnim oružjem može da radi šta hoće, onda zakon ne znači ništa, nikakav međunarodni poredak nije moguć i katastrofa mami na svakom koraku.

Države bez nuklearnog oružja moraće po toj logici da razmišljaju da će im u budućnosti trebati nuklearno odvraćanje. Nuklearna proliferacija bi u budućnosti učinila nuklearni rat mnogo verovatnijim.

Put napred ka strateškom razmišljanju je da se oslobodimo sopstvenih strepnji i razmotrimo ruske. Rusi govore o nuklearnom oružju ne zato što žele da ga koriste, već zato što veruju da ih veliki nuklearni arsenal čini supersilom. Nuklearni razgovor čini da se osećaju moćno.

Oni vide nuklearno maltretiranje kao svoj prerogativ i veruju da drugi automatski treba da popuste na prvi pomen njihovog oružja.

Ako bi Rusija detonirala oružje, izgubila bi to ljubomorno čuvano blago statusa supersile. Takav čin bi predstavljao priznanje da je njena vojska pretučena – ogroman gubitak obraza. Što je još gore, susedi bi izgradili sopstvene nuklearne arsenale. To bi Rusiji oduzelo status supersile u glavama samih Rusa. To je, za rusko rukovodstvo, jedini nepodnošljiv ishod ovog rata.

Po mom mišljenju, najveći rizik ruske nuklearne akcije bi stoga bio onaj za koji bi Moskva okrivila Ukrajinu, kao što je namerno uništavanje Zaporoške nuklearne elektrane.
Rat je nepredvidiv, vojna istorija je puna iznenađenja.

Putin je preduzeo rat zverstava, a dalji zločini su izvesni sve dok rat traje. Rusija je stvorila ne samo nepotrebnu patnju već i nepotreban rizik kada je napala Ukrajinu.

Kada Rusi govore o nuklearnom ratu, najsigurniji odgovor je osigurati njihov konvencionalni poraz.