Tišinu remeti samo zvono – znak da je neko umro

U poslednjih deset godina, grad se širio sve više, ostalo je samo nekoliko njiva i auto-put, koji odvajaju ovo selo od grada. Već nekoliko dana na ulicama vlada potpuna tišina, i, sem patrola policije, nema skoro nikoga. Bergamo i njegova oblast su jedno od žarišta epidemije virusa korona, te je kretanje potpuno zabranjeno, ne samo ovde, nego i u čitavoj Italiji. Protekla dva dana snažan zapadni vetar je sasekao početak proleća, donoseći po koju pahulju snega koji se ubrzo topi ispred stambene zgrade u kojoj živi Franko: to je niz spojenih kuća na dva sprata, tipičnih za ovaj kraj Italije. Na svakom spratu živi po jedna porodica. Franko živi sam i ima sreće što je u prizemlju. U njegovoj prelepoj bašti, gde rastu trešnja, jabuka i čak i dve male masline, njegova dva psa mogu da se igraju. Ponekad i Franko izlazi da bi radio u bašti ili udahnuo svež vazduh, koji nikad nije bio toliko čist kao što je ovih dana.

Nestajanje cele generacije

„Već dve nedelje sam u potpunoj samoizolaciji, ne samo ja, nego i čitav komšiluk. Neko još uvek mora da ide na posao, ali se drži podalje od drugih. Kada komšinica hoće da me počasti kolačem, samo pozvoni i ostavlja mi tanjir ispred vrata. Imam skoro 70 godina i ne smem da rizikujem da se zarazim. Bolnice su prepune, nemaju mesta za nove bolesnike“, kaže Franko, ne skrivajući svoju zabrinutost. „Živimo kao u jednom mehuru, svi smo blizu ali smo potpuno usamljeni. Deca se igraju sama kod kuće ili pričaju sa drugovima sa balkona. Nema dodira. Ovo je čudna godina, još uvek se nisu pojavile ni muve, tišina je potpuna i razbija je samo zvuk zvona, jedan udar, dubok, koji se ponavlja nekoliko puta: to znači da je neko umro. Nema mira, zvono zvoni po čitav dan, od zore do sumraka.“ Franko dobija i poruke na telefonu, često mu se neko javi da mu saopšti da je njihov zajednički prijatelj umro, ili da je završio u bolnici zbog virusa korona. Lokalna televizija, „Bergamo TV“, koja pripada katoličkoj crkvi, u ovom gradu inače veoma moćnoj instituciji, ovih dana izuzetno dobro saopštava o dešavanjima u bergamskoj oblasti. Novinari svoj posao rade savesno, bez senzacionalizma, pokušavajući da smire građane i da im objasne zašto je bitno da ostanu kod kuće. Lekari, stručnjaci i medicinske sestre se priključuju uživo iz bolnice ili iz karantina. U Bergamu svako ima po jednu tužnu priču, poput Frankove komšinice, koja se poslednji put čula sa svojim ocem pre četiri dana. Bio je zaražen, hteo je da joj saopšti da će vozilo hitne pomoći da ga odveze u bolnicu. Nisu se više čuli, ni videli; otac je umro i vojska je prenela kovčeg sa njegovim telom u neki drugi grad, pošto u Bergamu više nema mesta. „Jedna generacija nestaje odjednom, u roku od nekoliko dana. Ovako, neočekivano i brzo“, dodaje Franko.

Izvan svake mašte

U Milanu, glavnom gradu Lombardije, koji se nalazi na samo 40 km od Bergama, situacija nije mnogo bolja. T. je mlada, radi kao anesteziološkinja u jednoj bolnici na periferiji. Ovih dana nije u operacionoj sali nego u hitnoj pomoći. „Dolaze nam sve više i više mladih ljudi koji imaju ozbiljne upale pluća. Ono što vidimo u bolnicama prevazilazi svaku sposobnost mašte, pritom pričamo o bolnicama koje su među najboljima u Evropi, kao što je bolnica ‘Papa Đovani’ u Bergamu. Situacija je u Lombardiji dramatična, ali lako može postati ovakva i bilo gde drugde. Moramo biti oprezni, vanredne mere su u ovom trenutku dobrodošle, nema prekršaja, nema izuzetaka.“ T. radi po 12 sati dnevno, prekovremeno, njen muž je takođe lekar, ali je zaražen i zbog toga je kod kuće, sa lakim simptomima.

U intervjuu u dnevnim novinama „Corriere della Sera“, Andrea Krizanti, redovni profesor mikrobiologije na Univerzitetu u Padovi i profesor virologije na Imperial College u Londonu, tvrdi da su u Lombardiji bili ogromni propusti vlasti. U Venetu to nije bio slučaj. U saradnji sa guvernerom regije Veneto, Lukom Zajom, Krizanti se odlučio da masovno testira stanovništvo. U jednom selu, Vo Evganeu, čitavo stanovništvo je moralo da se testira na virus korona, 40 odsto njih je bilo pozitivno, ali bez simptoma. U Venetu, lekari su tragali za zaraženima bez simptoma i zatvorili ih u karantin. U Lombardiji, vlasti su tek sada počele da tragaju za njima. Suviše kasno, smatra Krizanti: „Ne mogu da sebi objasnim zašto su u Lombardiji bili takvi propusti: ja sam izračunao da samo u toj oblasti ima barem 450.000 zaraženih. Dva podatka moramo uzeti u obzir: podatak iz Voa i iz Kine, ovi brojevi su slični i govore nam da je stepen smrtnosti zbog virusa korone ispod dva odsto, a da je procenat pozitivnih bez simptoma veoma visok, 40 odsto; ali to je Kina prećutala, nisu uzeli u obzir takav broj kada su napravili statistike.“

Virus nije mutirao

Krizanti odlučno tvrdi da virus nije mutirao, kao što se moglo čuti iz različitih izvora pre neki dan: „Da li se šalimo? Nema podataka koji pokazuju da je virus u Lombardiji različit od onoga u Kini i u Venetu. To što je u Venetu stepen smrtnosti oko 3,4 odsto, a u Lombardiji više od 13 odsto, može se objasniti time da su brisevi koji su urađeni u Venetu doveli i do konkretnih rezultata.“ Sem toga, italijanske vlasti su pogrešile što nisu odmah zatvorile zone u kojima se virus pojavio: „Trebalo je da se zatvore gradovi i oblasti gde se virus pojavio i tamo da se raspolože svi mogući resursi. To su uradili Južna Koreja, Japan i Tajvan. Kod nas su do pre nekoliko dana bile otvorene fabrike, u kojima su radili hiljade zaposlenih, naročito u Bergamu, da bi proizvodili dobra koja nisu ni nužna. Hteli smo da branimo ekonomiju iako smo se suočavali sa smrću“, zaključuje Krizanti. Moralo bi ipak da se kaže da se još uvek nije tačno znalo koliko je virus bio opasan kada je počeo da se širi u Lombardiji, ali je takođe istinito to da je neoliberalni model, sa svojom politikom privatizacije i povlačenja države iz oblasti ekonomije, pokazao svoja ograničenja. Sam Silvio Berluskoni, koji je pobegao u Nicu, sada smatra da je neophodan novi Maršalov plan da bi se Evropa podigla nakon krize. Dakle, vraćamo se na javne investicije. Trenutno je možda još uvek rano da se pitamo ko je i zašto odgovoran za ovu situaciju, ali će u budućnosti, na kraju pandemije, ovakva rasprava biti nužna.

Raste pokret „sovranizam“

Esterina i Mauricio žive u Milanu, u četvrti Lambrate, nedaleko od železničke stanice. Oni su prosvetari u penziji, već danima izlaze iz svog urednog stana na trećem spratu samo da bi išli u kupovinu. Svake večeri Esterina čeka da do sada nepoznati komšija iz susedne zgrade izađe na terasu i otpeva neke pesme. On svakog dana drži koncert i Esterina smatra da je to jedini znak života u ulici u kojoj stanuje, jedini zvuk koji razbija „tišinu koja je toliko jaka da te zaboli uho“. Esterina je više od 30 godina radila sa decom u školi, često je tražila tišinu, ali je ona koja vlada u Milanu ovih dana preterana. Upitali smo Esterinu šta misli o aktuelnoj krizi u Italiji i o antievropskim osećanjima koja se šire po celoj Evropskoj uniji, a u Italiji su rodila pokret koji se zove „sovranizam“. Njemu pripadaju svi oni koji bi hteli da se svaka odluka sprovede u zemlji, a ne u Briselu: „Odgovor na pitanje o sovranizmu se nalazi već u ovom virusu i u svim virusima koji će nam stići ubuduće: virus ne bira samo jednu naciju. Po meni, trebalo bi da se o svim velikim problemima odlučuje na evropskom nivou, ako ne na svetskom. Granice su sada zatvorene i dobro je ako nema drugih načina da se zaustavi zaraza, ali biće loše ako se više ne otvore! Prelepo je da imamo mogućnost kretanja, upoznavanja drugih svetova, a da u isto vreme ne zaboravimo mali svet iz kojeg potičemo. Mi na balkonu imamo zastavu Italije, zastavu sa dugom kao simbolom otpora, i zastavu Evropske unije, koju je Mauricio sada oprao zato što nam je već godinama stajala na terasi.“