Tito je čovek visoke inteligencije i osećajnosti

To je priča o njemu i njegovim prijateljima koji su zbog optužbi da su komunistima bili na „crnoj listi“ FBI, pa im je bilo da zabranjeno da rade u Holivudu. Umesto toga, oni su pisali pod lažnim imenima. Bernštajn danas ima 98 godina i živi u NJujorku. Pre dve godine je učestvovao na predstavljanju filma „The Front“, koji upravo govori o ovim događajima.

Neki od heroja filma bili su komunisti, a neki nisu. Bernštajn je bio član Komunističke partije. Nama je on zanimljiv i zbog drugih dostignuća u životu. Posebno zanimljivo je da je Bernštajn bio prvi novinar koji je napravio intervju s partizanskim vođom, Josipom Brozom Titom.

Zahvaljujući tome da sam bio u Kairu, u kojem su počele pripreme za ovaj intervju, Bernštajn je u našoj prepisci pokazivao živo interesovanje za kairske događaje. Sećao se čuvene poslastičarnice „Groppi“ koja je i tada, a i sada, bila popularno mesto okupljanja u samom centru grada na Nilu. Često je naglašavao svoju tugu. „Jugoslavija koja je obećavala kada sam bio tamo – višenacionalna demokratija – ostala je u mojim mislima“, pisao je u mejlovima.

Priča koja sledi nastala je iz njegovih svedočanstava, svedočanstava Vladimira Dedijera i intervjua s Vladimirom Velebitom. Dedijer je kasnije bio dugogodišnji Bernštajnov prijatelj.

Tih majskih meseci 1944. šef američkog OSS, Vilijam Donovan, pokušavao je da objedini snage otpora u Jugoslaviji u projektu pod nazivom“Pastir“. Od maja 1944. projekat „Pastir“ je nastavljen, ali je ovoga puta cilj bio da se formira stabilna vlada pod kraljem Petrom II. Tu vladu trebalo bi da podrže kralj Petar, Tito, Velika Britanija i Sjedinjene Države. Hrvatski političar Ivan Šubašić putovao je radi toga u London, gde je pregovarao s kraljem, britanskim i američkim zvaničnicima, a takođe i u Sovjetski Savez, gde se sreo sa Staljinom. Šubašićev plan bio je da on bude regent koji bi vladao dok se na referendumu ne odluči sudbina monarhije. Britanci su pokušali da ubede kralja, ali je on to odbio. Politički ucenjen, kralj je ipak 1. juna 1944. imenovao Šubašića za premijera. Na Visu, 16. juna iste godine sklopljen je sporazum Tito – Šubašić. Osnova za dalju saradnju bilo je ispunjenje Titovog zahteva uklanjanje Draže Mihailovića kao ministra vojnog.

Sledeći korak došao je nakon susreta Staljina i Čerčila u oktobru kada je budućnost Jugoslavije postala zajednička odgovornost Velike Britanije i Sovjetskog Saveza. Detaljniji sporazum Tita i Šubašića zaključen je 1. novembra. U njemu je Šubašić označen kao regent koji deluje u ime kralja dok se sudbina monarhije ne odluči na narodnom plebiscitu.

Oporavak u Egiptu

U Kairu su boravili Vladimir Dedijer, Vladimir Velebit i Milentije Popović kao partizanska vojna delegacija, ali i zbog lečenja. Velebit je nastavio da propagira partizansku borbu među američkim novinarima, među kojima je vladalo posebno interesovanje za mogućni intervju s Titom. Velebit je u tu akciju uključio i Dedijera, pošto se on više bavio organizovanjem tenkovske i vazduhoplovne jedinice.

U isto vreme kada je on bio u Kairu, u naselju Maadi, gde su stanovali najbogatiji ljudi Egipta, oporavljali su se posle operacije Milentije Popović i Vladimir Dedijer u Četrnaestoj škotskoj bolnici. Velebit je početkom januara 1944. poslao novinara Voltera Bernštajna da ih poseti i napiše članak o jugoslovenskim partizanima. Agencija Asošijeted pres bila je naročito zainteresovana za intervju s Titom, tako da su oni obećali da će sve učiniti da do intervjua i dođe. Posle dvodnevnog boravka Daniela De Lusa, iz iste agencije, na Visu, u oktobru 1943. De Lus je za te reportaže dobio „Pulicerovu nagradu“. Bernštajn je tada radio za vojni časopis „Jenk“ (Yank) koji je objavljivan svuda gde se nalazila američka vojska, od Pacifika do Egipta. Na osnovu dugih razgovora s Vladimirom Velebitom, Bernštajn je već bio stekao uvid u partizanske mogućnosti i njihove namere, pa je posle razgovora s Popovićem i Dedijerom obećao da će im poslati članak kada on bude objavljen.

Pojavio se posle četiri dana, ali bio je neraspoložen. On je tekst i slike dao engleskoj cenzuri koja je odlučila da izreže sve petokrake sa fotografija partizana i zabranio objavljivanje izraza „politički komesar“, izbrisao da partizani nemaju platu i da imaju četne konferencije na kojima imaju pravo da izraze mišljenje o tome kako je vođena borba. Posle nekoliko dana raspoloženje mu se povratilo. Kada je objavljen novi broj, na slikama su bile skinute zvezde petokrake, ali je cenzor zaboravio da to isto učni na naslovnoj strani, gde se nalazila fotografija Save Kovačevića s petokrakom na kojoj su bili još srp i čekić.

– Ni mrtav se Sava nije dao, rekao je po Dedijerovom svedočenju Milentije Popović.

Dedijer i Bernštajn su se ponovo sreli u Napulju, gde je Dedijer prebačen na dalje lečenje u Sedamnaestu američku opštu bolnicu. Američki vojnici su tada već bili snabdeveni knjigom Luja Adamiča „Povratak domoroca“ koju je američka vojska štampala u tiražu od 250.000 primeraka da bi upoznala svoje trupe, ali i javnost, s prilikama u Jugoslaviji. Dedijer je smatrao da je to knjiga o teroru kralja Aleksandra.

Bio je smešten u sobi pored američkog pukovnika Vejna DŽonstona, koji je inače u miru bio profesor matematike na Prinstonu. Brzo su utvrdili da obojica poznaju Voltera Bernštajna, koji je počeo da ih posećuje. Poslednjeg dana boravka u bolnici, pojavio se i novinar Asošijeted presa, DŽo Morton, koji je hteo da opiše druženje i diskusije dvojice pukovnika smeštenih jedan do drugog koji upoređuju taktike dve armije. Bernštajn je, međutim, već stigao i do intervjua nije došlo.

De Lusova Pulicerova nagrada postala je mamac brojnim novinarima da počnu trku za intervju s Titom. De Lus je, naravno, bio u prednosti. Otišao je u partizansku vojnu misiju u Bariju da dobije dozvolu za Jugoslaviju i odmah je dobio. On je čak imao i pisani Titov poziv da dođe u Drvar kao predstavnik najveće svetske agencije. Kada se ukrcao na jedan partizanski brod u Monopoliju, pronašla ga je patrola britanske vojne policije i onemogućila u daljem putu. Nešto kasnije stigli su i predstavnici francuskog radija i francuskih listova. Oni su, takođe, dobili propusnice da odu na Vis i snime partizanske vojne horove. Oni su prošli još gore: uhapšeni su u luci, oduzeti su im foto-aparati, papiri, a onda vraćeni u Alžir. Najgore je prošao spoljnopolitički urednik lista Osme armije, Hari Grekson, koji se već do tada istakao nizom tekstova u kojima je osuđivao Dražu Mihailovića i hvalio partizane. Grekson je u aprilu 1944. prešao jednim engleskim brodom na Vis, ali je tamo uhapšen i odveden u engleski vojni zatvor.

Susret u Bariju

Bernštajn je došao u Bari kod svojih poznanika Dedijera i Popovića. Oni su mu rekli šta se dogodilo sa svim njegovim prethodnicima, ali je on ostao pri svom uverenju da se „u Jugoslaviji događaju najlepše stvari u ovom ratu, a nijedan strani novinar još nije stupio na tle Jugoslavije“. Odlučno je tvrdio da je on „dopisnik američkog vojnog časopisa“ i da će se probiti po svaku cenu jer hoće da „američki vojnik zna kako se bore partizani“. On je već imao propusnicu od britanskog vojnog komandanta za Bliski istok, admirala Vilsona.

Tokom noći Bernštajn se ukrcao na brod koji je krenu preko Jadrana s tovarom municije i srećno stigao na Vis. Posle nedelju dana na Visu, zajedno sa jednom dalmatinskom omladinskom delegacijom, krenuo je ka Drvaru.

Tih dana Dedijeru i Popoviću, koji su po Velebitovoj preporuci postali neformalni partizanski „pres-centar“ u Bariju, obratio se i Morton iz „Asošijeted presa“ koji ih je obilazio u napuljskoj bolnici. Pošto je već pre skoro godinu dana bio obećan Titov intervju za ovu agenciju, rečeno mu je da napiše pitanja, što je ovaj i učinio. Ona su poslata avionom na Petrovačko polje, a od Mortona je traženo da agencija garantuje da će intervju biti objavljen u celini i bez izmena. Posle sedam dana stigao je intervju sa preko 3.000 reči. Morton je bio oduševljen što će objaviti prvi Titov pisani intervju.

Problemi su, međutim, tek počinjali. Intervju je odmah poslat u Alžir, gde se nalazio saveznički Glavni štab za Sredozemlje. Mortonu je rečeno da intervju neće biti cenzurisan, već će odmah biti poslat u NJujork. Intervju, međutim, nije krenuo dalje od Alžira. Dopisniku AP iz Alžira rečeno je da vojna cenzura ima brojne primedbe „jer se u intervjuu govori o problemima o kojima partizanska delegacija sada vodi pregovore u Londonu, pa bi intervju mogao da posluži kao pritisak na javno mnjenje u Engleskoj“. U međuvremenu su u Jugoslaviju stigla i dva saveznička novinara koje su Britanci i Amerikanci odredili da dođu u Jugoslaviju i koji su zbog toga prošli višemesečnu vojnu obuku.

Agencija AP je tvrdila da se intervju zadržava samo zbog toga da bi ova dvojica novinara oduzela senzaciju agenciji. Direktor AP za Sredozemlje, Kenedi, izjavio je da komandant svih savezničkih snaga u Sredozemlju, engleski admiral Vilson zavodi političku cenzuru, iako je obećao da to neće činiti. Stvar je dalje prešla u Vašington i London. Generalni direktor Asošijeted presa Kent Kuper u saopštenju dužem od hiljadu reči osudio je generala Vilsona. On je „eksplodirao“ u više pravaca: protestovao je u Londonu, u vašingtonsko Ministarstvo rata, a svojim klijentima i u inostranstvo poslao je tekst svoje poruke generalu Vilsonu.

Slučaj je došao pred članove engleske i američke vlade, tako da je čak i američki predsednik Ruzvelt na pres-konferenciji rekao da će intervju biti objavljen. Intervju je objavljen posle dve nedelje čekanja, 16. maja 1944. Uz ovaj intervju „NJujork tajms“ je objavio i kartu teritorija u Jugoslaviji koje su kontrolisali partizani i četnici. Najveći deo Srbije, prema ovoj karti, nalazio se pod kontrolom Draže Mihailovića. Istog dana objavljen je i razgovor novinara koji su četiri meseca obučavani u Egiptu. Ta dva novinara bili su rođak Vladimira Velebita, Stojan Pribićević i DŽon Talbot (John Talbott), a njihov intervju objavljen je u listu „Baltimor San“. Tito je u intervjuu naveo da 44 odsto partizanskih jedinica čine Srbi, 30 odsto Hrvati, 10 odsto Slovenci, pet odsto Crnogorci, a po 2,5 odsto Makedonci i muslimani, odajući da „ako neko Crnogorce računa kao Srbe, onda njih ima 49 odsto“.

Američki mediji su snažno protestovali zbog činjenice da britanska cenzura u Kairu odlučuje šta će američki čitaoci videti u štampi. Posebno zbog toga što je posle odlaska Danijela De Lusa na Vis i dobijene Pulicerove nagrade, admiral Vilson zabranio odlaske novinara u Jugoslaviju.

Usred ove gužve, u Bari je stigla vest da je Bernštajn uhapšen u Drvaru. On se javio Dedijeru i rekao mu da ga sprovode u Napulj. Dedijer i njegov ađutant Ante Raštegorac krenuli su u Napulj da ga traže. U redakciji nisu znali šta se događa, osim da je Bernštajn odveden u Alžir. Kada su sutra došli u redakciju AP, Bernštajn se već vratio. Pušten je jer je imao propusnicu admirala Vilsona. Do tada on je već imao značajno iskustvo iz Jugoslavije, a što je najvažnije, bio je prvi saveznički novinar koji je intervjuisao Tita.

Bernštajnov intervju je objavljen u nedeljniku „Jenk“ 3. juna 1944. pod naslovom „Intervju s Titom iz Jugoslavije“. U intervjuu koji kao mesto održavanja označava „partizanski Glavni štab, negde u Jugoslaviji“, na početku se opisuje Tito. „Jugoslovenski maršal Josip Broz Tito je čovek visoke inteligencije i osećajnosti, posvećen svom narodu za oslobođenje zemlje i uspostavljenje federativne i demokratske Jugoslavije. Titovo lice je lice čoveka koji poznaje sebe i svet oko sebe.

Ja mogu o ovome da izvestim posle putovanja od Jadranske obale u dubinu oslobođene teritorije da bih intervjuisao Tita. Ja sam bio prvi dopisnik koji ga je intervjuisao u njegovom Glavnom štabu, napisao je Bernštajn.

Taj razgovor prenela je celokupna saveznička štampa. U američkim medijima pisani su hvalospevi o Bernštajnu.

U Americi su nastala svakojaka preterivanja. Tako je poznati arhitekta Frenk DŽervasi pisao u „Koliersu“ (Collier’s) da Tito ima 250.000 ljudi, a Draža samo 10.000.

Volter Bernštajn danas ima 99 godina i živi u NJujorku.

Bernštajnov „romantični antifašizam“

Volter Bernštajn je rođen 1919. u NJujorku. Tokom školovanja na Dermnt koledžu priključio se Komunističkoj omladini. Pisao je za „NJujorker“, a postao je čuven zbog intervjua sa Titom. Svoj prvi scenario za Holivud napisao je 1948. a u svojoj autobiografiji je naveo da je namerno ubacivao komunističke poglede dok je radio u „Kolumbija pikčers“, nadajući se da će ona doći pred šefa studija Harija Kona. Zbog svojih komunističkih veza, pozvan je da svedoči pred „Makartijevim komitetom“ 1951, ali je zbog nekooperativnog držanja stavljen na „crnu listu“, tako da nije mogao da nađe nikakav posao u Holivudu. Uz pomoć svojih prijatelja uspevao je da nađe posao samo potpisujući se pseudonimom, a neko vreme je zarađivao radeći za TV emisiju Voltera Kronkajta. Zabrana je uklonjena 1959. kada ga je reditelj Sidni Lamet uzeo da radi scenario za film sa Sofijom Loren „Ah, te žene“ (That Kind of Woman). Od tada je radio javno. Kasnije je za svoje delo dobio brojne nagrade. Objavio je memoare 1996. „Inside Out: A Memoir of the Blacklist“ u kojima je opisao kako se pridužio Komunističkoj omladini na Dermut koledžu 1937. Nisu pronađeni dokazi da je imao relacije sa KGB, mada je tajni dokument KGB iz oktobra 1944. sadržao sledeću rečenicu: „Kan je sreo Bernštajna, koji se obradovao ponovnom uspostavljenju veze s njim i obećao da će napisati izveštaj s puta.“ Ovaj dokument je bio osnova nekim ljudima da veruju da je on bio pod kontrolom KGB, a da se put odnosio na njegov put u Jugoslaviju i intervju s Titom. Bernštajn je sve to poricao.

U knjizi „Venona: Decoding Soviet Espionage in America“, DŽon Erl Hejns i Harvi Kler tvrdili su da su „Venona“ transkripti dokazali da je Bernštajn bio sovjetski izvor. Taj zaključak je ostao sporan. U članku u magazinu „The Nation“ Volter i Mirjam Šnajer tvrde da se put odnosi na intervju s Titom. Bernštajn je demantovao da je ikada imao veze sa sovjetskom obaveštajnom službom, ali je ostao obeležen kao neko ko je imao „tajne odnose“ sa KGB. „Khan“ je ostao neidentifikovan od Nacionalne bezbednosne agencije i FBI, ali se smatralo da je reč o Avramu Lendiju, funkcioneru američke Komunističke partije.

Za razliku od njih, Moris Ajserman, koga smatraju „poznatim revizionistom“, u svom eseju: „Nelojalnost kao princip: zašto su komunisti špijunirali“ citirao je samog Bernštajna, koji je navodno rekao: „Ja sam verovao u antifašizam i međunarodnu solidarnost, bratstvo i oslobođenje čoveka, a Sovjetski Savez je bio za sve to… Bio sam za stvaranje novog tipa patriotizma, onog koji bi prevazilazio granice i ujedinio obespravljene narode.“ Ajserman je ovaj tip nazvao „romantičnim antifašizmom„.