Tomas Fridman o ratu u Ukrajini: Putin je dospeo u situaciju u kojoj ne možete da pobedite, ne možete da izgubite i ne možete da prestanete

Činjenica broj 1: Kao što sam napisao na početku kada počne rat ovih razmera pitanje koje mi se nameće kao kolumnisti za međunarodne odnose je vrlo jednostavno: Gde moram da budem? Da li da budem u Kijevu, Donbasu, Krimu, Moskvi, Varšavi, Berlinu, Briselu ili Vašingtonu?

A od početka rata postojalo je samo jedno mesto da se razume izabrani tajming i pravac a to je u glavi Vladimira Putina. Nažalost, Putin ne daje vize za svoj mozak.

To je veliki problem jer je ovaj rat u potpunosti potekao odatle sa, sada znamo, bez ikakvog doprinosa njegovog kabineta ili vojnih komandanata i svakako bez masovnog pritiska ruskog naroda. Dakle, Rusija će biti zaustavljena u Ukrajini, pobedila ili izgubila, tek kada Putin odluči da stane.

Što nas dovodi do činjenice broj 2: Putin nikada nije imao plan B. Sada je očito da je mislio da će upasti u Kijev zauzeti ga za nedelju dana, postaviti lakeja za predsednika, staviti Ukrajinu u džep i stati na kraj bilo kakvoj kulturnoj ekspanziji EU, NATo ili Zapada u Rusiju. Tada bi bacio svoju senku na celu Evropu.

Ovo nas dovodi do činjenice broj 3: Putin je dospeo u situaciju u kojoj ne možete da pobedite, ne možete da izgubite i ne možete da prestanete. Nema više šanse da preuzme kontrolu nad celom Ukrajinom.

Istovremeno, on ne može sebi da priušti da bude poražen, posle svih ruskih žrtava i resursa koje je potrošio. Tako da ne može da prestane. Drugim rečima, budući da Putin nikada nije imao plan B odlučio se za kazneno bombardovanje, često neselektivno, na ukrajinske gradove i civilnu infrastrukturu – rat na iscrpljivanje – u nadi da će nekako izvući dovoljno krvi od Ukrajinaca i uliti dovoljno iscrpljenosti među zapadnim saveznicima Kijeva da odustanu.

Putinov plan B se sastoji od prikrivanja da je Putinov plan A propao. Da je ova operacija imala pošteno ime zvala bi se operacija „Spasi obraz“. Što ga čini jednim od njajopakijih i najbesmislenijih ratova modernog doba: vođa uništava civilnu instrastrukturu druge zemlje dok mu ona ne pruži dovoljno pokrića da sakrije činjenicu da je bio potpuna budala.

U svom govoru povodom Dana pobede u Moskvi Putin je, bez ikakvih argumenata, pokušao da opravda rat koji je započeo iz svoje lične fantazije da Ukrajina nije prava zemlja već deo Rusije.

Tvrdio je da su njegovu invaziju isprovocirali zapadni „globalisti i elite“ koje „pričaju o svojoj eskluzivnosti, suprostavljaju ljude, dele društvo, izazivaju krvave sukobe, seju mržnju, rusofobiju, agresivni nacionalizam i uništavaju vrednosti tradicionalnih članova porodice koje neku ličnost čine ličnošću“.

Putin je napadao Ukrajinu da bi sačuvao porodične vrednosti. Ko bi rekao? On je lider koji svom narodu teško može da objasni zašto je započeo rat sa beznačajnim komšijom koji, po njemu, nije prava država.

Možda se pitate zašto diktatator poput Putina misli da mu je potrebna maska? Zar ne možete da naterate svoje ljude da veruju u ono što želite?

Ja ne mislim tako. Ako pogledamo njegovo ponašanje čini se da Putina danas prilično plaše dva pitanja: aritmetika i ruska istorija.

Da biste razumeli zašto ove teme plaše prvo morate da uzmete u obzir klimu oko sebe, nešto što se savršeno odražava u stihovima pesme „Everybody Talks“ mog omiljenog benda Neon Trees. Ključni refren je: „Hej, dušo, zar nećeš da pogledaš u mom pravcu?

Jedna od najvećih lekcija koju sam naučio kao kolumnista za međunarodne odnose koji izveštava iz autokratskih država jeste da bez obzira na to koliko je mesto strogo kontrolisano, ma koliko brutalan i gvozden njegov dikatator bio SVI GOVORE, svi znaju ko krade, ko vara, ko laže, ko je sa kim u vezi.

Sve počinje od glasine i često se na tome zadrži, ali svi pričaju.

Jasno je da to zna i Putin. On zna da će, čak i ako dobije još nekoliko kilometara od istočne Ukrajine i zadrži Krim, dok zaustavi ovaj rat njegovi ljudi izvršiti okrutne aritmetičko izračunavanje njegovog plana B počevši od oduzimanja.

Bela kuća je prošle nedelje izvestila da je oko 100.000 ruskih boraca ubijeno ili ranjeno u Ukrajini samo u poslednjih pet meseci i da je oko 200.000 mrtvih ili povređenih od kako je Putin započeo rat u februaru 2022.

To je veliki broj žrtava čak i za veliku zemlju i možete primetiti da je Putin zabrinut zbog toga što njegovi ljudi pričaju o tome, jer je, osim što je kriminalizovao bilo koji oblik neslaganja u aprilu požurio sa zakonima kako bi se suzbilo izbegavanje regrutovanja. Sada svako ko se ne odazove pozivu za regrutaciju biće ograničen na prodaju imovine, bankarstvo, čak i dobijanje vozačke dozvole.

U nedavnom eseju Leona Arona za Vašingtoin post, istoričara Putinove Rusije i naučnika američkog Enterprajs instituta, vezano za Putinovu martovsku posetu Mariupolju piše: „Dva dana nakon što je Međunarodni krivični sud u Hagu podigao optužnicu protiv Putina za ratne zločine i izdao nalog za njegovo hapšenje ruski predsednik je otišao u Mariupolj na nekoliko sati, piše Aron.

Snimljen je kako se zaustavlja u kraju Nevski kako pregleda novi stan i nekoliko minuta osluškuje glasno zahvalne stanare. Dok je odlazio na snimku se čuje jedva jedan glas koji izdaleka viče: „Sve je to laž“!

Aron mi je rekao da su ruski mediji kasnije izbrisali sa snimka „Sve je to laž“. Što nas dovodi do druge stvari koju Putin zna: „Bogovi ruske istorije su izuzetno nemilosrdni prema vojnom porazu“, rekao je Aron.

U modernoj eri „kada ruski lider završi rat sa jasnim porazom ili bez pobede obično dolazi do promene režima. Videli smo to posle krimskog rata, rusko-japanskog rata, posle ruskih poraza u Prvom svetskom ratu, posle Hruščovljevog povlačenja sa Kube 1962. i posle sukoba Brežnjeva u Avganistanu koji je podstakao revoluciju Perestrojke i glasnost Gorbačova. Ruski narod će, uprkos priznatom strpljenju, mnogo toga oprostiti, ali ne i vojni poraz“.

Upravo iz ovih razloga Aron, koji je upravo završio knjigu o Putinovoj Rusiji, tvrdi da je ukrajinski sukob daleko od kraja i da bi mogao postati mnogo gori pre nego što se završi.

„Sada postoje dva načina da Putin okonča ovaj rat koji ne može da osvoji i od kojeg ne može da odustane. Jedan je nastaviti sve dok Ukrajina ne iskrvari ili dok ne nastupi umor od Ukrajinje na Zapadu“ i drugi, tvrdio je Aron, “ da se nekako prisili na direktnu konfrotaciju sa SAD – dovede nas do ponora sveopšte strateške nuklearne razmene a zatim se odmakne i predloži uplašenom Zapadu sveobuhvatni sporazum koji bi uključio neutralnu Ukrajinu i Rusija zadržala Krim i Donbas“.

Nemoguće je ući u Putinovu glavu i predvideti njegov naredni potez, ali sam zabrinut. Jer ono što znamo iz Putiunovih postupaka jeste da on zna da je njegov plan A propao. A sada će učiniti da proizvede plan B koji opravdava strašne gubitke koje je naneo u ime zemlje čiji se poraženi lideri ne povlače mirno.