„Tramp je autoritaran i ne sme da pobedi“: Analiza profesora sa Prinstona

Ona pokazuje kako je, suprotno konvencionalnoj mudrosti o „polarizaciji“ – koja sugeriše neku vrstu simetrije između stranaka koje se kreću ka ekstremnim polovima – politika SAD u osnovi asimetrična, ukazuje u kolmni za Gardijan Jan-Verner Miler, profesor politike na Univerzitetu Prinston.

Demokrate, od Bajdena do levičarke Aleksandrije Okasio-Kortez bili su državnički, osuđujući unisono političko nasilje.

Republikanci su, nasuprot tome, odmah okrivili Bajdena za napad.

Što je još gore, iskoristili su napad za novi oblik ucene: prestanite da upozoravate na Trampov autoritarizam ili ćete biti optuženi za podsticanje nasilja.

Naravno, Tramp mora biti zaštićen u toku kampanje i dalje. Istovremeno, američka demokratija mora biti zaštićena od Trampa.

Demokrate su bile u pravu kada su ponovile mudrost iz udžbenika građanskog vaspitanja da je demokratija procesiranje sukoba – uključujući duboka moralna neslaganja – na miran način.

U međuvremenu, komentatori, iz naivnosti ili plemenitog idealizma, nisu uvek birali da ostanu verni istorijskim zapisima: političko nasilje bi, u teoriji, moglo biti „neameričko“; u praksi je, avaj, američko kao pita od jabuka.

Ako ništa drugo, nedavni period – i u američkim i evropskim demokratijama – bio je donekle izuzetan po tome što nije prikazao mnogo atentata visokog profila na živote političara (što ne poriče kontinuitet rasističkog domaćeg terorizma u SAD).

Demokrate su takođe odolele iskušenju da ukažu da je Trampova retorika od 2015. podsticala nasilje.

Postoje konkretni incidenti kada su se počinioci pozivali na njegovo ime; štaviše, veliki broj građana koji se izjašnjavaju kao republikanci ispovedaju svoju spremnost da se suoče sa nasiljem u odbranu „svog načina života“.

Kao i drugi desničarski populisti širom sveta, Tramp je ulivao strah da je na neki način zemlja oduzeta od onoga što on redovno naziva „pravim ljudima“.

Kao i u mnogim slučajevima terora, oni koji su voljni da izvrše nasilje vide sebe kao žrtve, uvereni da su drugi, a ne oni, prvo ušli u zlo.

Mnogi republikanci nisu pokazali uzdržanost u svojim reakcijama na događaje u Pensilvaniji.

Obrnuto je od onoga što se dešava nakon masovnih pucnjava: demokrate pitaju zašto bi civili trebalo da imaju pravo da nose jurišno oružje; konzervativci, nudeći misli i molitve, upozoravaju na „politizaciju“ masovnih ubistava.

Sada, u nedostatku pravih informacija o strelcu, vodeći republikanci ni sekunde nisu oklevali da „politizuju“ pokušaj atentata, što će reći: okrenuti ga u korist partije.

Trampov kandidat za potpredsednika Džej Di Vens okrivio je one koji se usuđuju da Trampa nazovu autoritarnim.

Greg Abot je ukazao na „oni“ koji su prvi pokušali da strpaju Trampa u zatvor i kako su pokušali da ga ubiju.

Majk Li je zahtevao da se povuku sve federalne optužbe protiv bivšeg predsednika (po toj logici, eventualna krivica bilo kog optuženog nestaje ako ga napadne neka nasumična osoba).

Da li će takve lažne tvrdnje uspeti zavisi od profesionalnih posmatrača: stručnjaka i novinara.

Da li će usvojiti okvir po kojem „sve strane“ moraju „sniziti političku temperaturu“, i nekako se „udružiti“, kako to kaže kičasta komunitarna retorika mnogih komentatora?

Ili mogu da prihvate dve stvari kao istinite u isto vreme: da je političko nasilje pogrešno i da republikanska partija, pretvorena u trampistički kult ličnosti (sa novim narativnim elementima i ikonografijom posle subote) predstavlja egzistencijalnu opasnost za američku demokratiju.

Pod nemilosrdnim napadom desnice zbog navodne „pristrasnosti“, mnogi medijski profesionalci traže utočište radije nego istinu, kako je to nezaboravno rekao profesor novinarstva Jai Rosen.

Traženje utočišta može imati različite oblike: jedan je da se koriste eufemizmi; umesto da drugi Trampov mandat nazivate potencijalno autoritarnim, nazovite ga „remetilačkim“.

Drugi je upotreba pasivnog glasa (bloger je u nedelju ocenio da su norme mirnog prenosa vlasti „zategnute“ – kao da je za to kriva neka bezlična sila ili viša sila)i najviše od svega, tu je naizgled neprikosnovena deskriptivna tvrdnja da dve stranke žive u „dve realnosti“.

Možda je najštetnija lažna ekvivalencija. Proteklog vikenda posmatrači su mogli da ukažu na duboko neodgovorne, ako ne i potpuno lude, tvrdnje leve i desnice.

Ali suštinska razlika ostaje u tome što su takve tvrdnje izneli veoma uticajni nosioci funkcija samo sa desne strane.

Jedna je stvar imati teorije zavere koje je iznela neka leva internet ličnost; drugo je imati zloslutno „oni“ na koje se poziva guverner Teksasa.

Ako ništa drugo ne uspe, analiza konjskih trka na izborima može da pruži utočište, jer zahteva samo spekulacije, a ne političko rasuđivanje: da li je pokušaj ubistva dobar ili loš za Trampovu kampanju?

Naravno, nema ničeg lošeg u postavljanju pitanja – posebno u svetlu činjenice da je pokušaj ubistva krajnje desničarskog političara Jaira Bolsonara 2018. pomogao brazilskom ambicioznom autokrati u to vreme. Ali teško da je to najvažnije.

Niko ne treba da popusti pod ucenama na osnovu shvatanja da je kritikovanje autoritarnih težnji političara jednako podsticanju na nasilje.

Ambiciozni autoritarci žele da kontrolišu govor pre nego što dođu do vlasti, ne mogu to učiniti – osim ako im strahoviti ili neuki ne postanu saučesnici.