„U novoj Trampovoj eri“: Britanski istoričar izneo četiri lekcije za liberalne demokratije

Trampizam je samo jedna varijanta transakcionizma, koji je lajtmotiv ovog novog poremećaja, ukazuje u kolumni za Gardijan istoričar Timoti Garton Eš.

Liberalne demokratije, posebno one u Evropi, treba da se probude i namirišu barut.

Rusija i Kina su sada revizionističke velike sile, koje imaju za cilj da promene ili sruše postojeći poredak, dok srednje sile poput Turske, Brazila i Južne Afrike rado igraju sa svim stranama.

Ovo je, takođe, svet ratova – u Ukrajini, na Bliskom istoku i u Sudanu.

Većina Evropljana nastavlja dalje kao da još uvek živimo u mirnodopskom vremenu kasnog 20. veka, ali svet oko nas sve više liči na Evropu iz kasnog 19. veka u kojoj se žestoko takmiče velike sile i velike imperije.

Geopolitička scena je sada planetarna, navodi Eš, a većina igrača su nezapadne države. Trampove Sjedinjene Države će se verovatno ponašati više kao te druge transakcione velike sile nego kao, recimo, Nemačka ili Švedska.

Ova oštra stvarnost je rasvetljena globalnim ispitivanjem javnog mnjenja u 24 zemlje koje je upravo objavio Evropski savet za spoljne odnose (ECFR).

Istraživanje je osmišljeno u saradnji sa istraživačkim projektom „Evropa u svetu koji se menja“ na Univerzitetu Oksford, u koji sam uključen od njegovog početka, i treće je od 24. februara 2022, kada je Putin započeo invaziju punog obima na Ukrajinu.

Evo samo nekoliko nalaza: Mnogi ljudi u svetu van Evrope pozdravljaju Trampov dolazak, rekavši da će to biti dobro za njihovu zemlju, za svetski mir, a posebno za postizanje mira u Ukrajini i na Bliskom istoku.

Većina veruje u sve ove stvari u Indiji i Saudijskoj Arabiji, a većina ili veći broj, u zavisnosti od konkretnog pitanja, u Kini, Brazilu, Južnoj Africi i Rusiji.

U stvari, Evropa i Južna Koreja (koja, kao i Evropa, bezbednosno zavisi od SAD) stoje gotovo same po stepenu zabrinutosti zbog Trampovog uticaja.

Kao što smo već otkrili u našim ranijim istraživanjima, mnoge zemlje, uključujući Kinu, Indiju i Tursku, nastavljaju da smatraju Putinovu Rusiju potpuno prihvatljivim međunarodnim partnerom, uprkos činjenici da ona vodi brutalni neokolonijalni rat protiv Ukrajine.

Većina ili veći broj u svim tim zemljama, takođe, kažu da misle da će Rusija imati veći globalni uticaj u narednoj deceniji. Toliko o preuranjenim, samozadovoljnim pričama zapadnih lidera o „strateškom porazu“ Rusije u Ukrajini. Tako to ne deluje u ostatku sveta.

Naravno, većina takođe misli da će ionako moćne SAD steći globalni uticaj u narednoj deceniji. Ali onda smo pitali da li ljudi misle da će u narednih 20 godina „Kina biti najjača sila na svetu – jača od Sjedinjenih Država“.

Većina u skoro svakoj zemlji koju smo ispitali kaže da, Kina će biti jača. Zanimljivo je da su čak i u SAD oni koji izražavaju jasan stav podeljeni 50-50.

Samo u Južnoj Koreji i Ukrajini postoji ogromno poverenje da će SAD ostati na vrhu. Naravno, ovo je samo jedan snimak spontanih odgovora, ali takve percepcije su same po sebi značajna dimenzija moći.

Ako je to svet, šta je sa zapadom? Krajem 2022. godine, nakon Putinove invazije na Ukrajinu, naša globalna anketa je pokazala da je Zapad uglavnom ujedinjen, podeljen od ostalih.

Ne više. Objektivno, transatlantski odnosi ostaju trajniji, strukturiraniji i dublji savez od bilo čega što je do sada viđeno u BRICS grupi (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika, kojoj se sada pridružilo još pet drugih zemalja) ili navodna osovina Rusije, Kine, Iran i Severna Koreja. Oni nemaju ekvivalent NATO-u.

Subjektivno, to je druga priča. Jedan od najzapanjujućih nalaza ovogodišnje ankete je da, uzimajući u obzir prosek u devet anketiranih zemalja članica EU, uključujući Nemačku, Francusku, Španiju, Italiju i Poljsku, samo 22 odsto Evropljana kaže da smatra SAD „saveznikom“. Još 51 odsto kaže da vidi SAD kao „nužnog partnera“, ali kakav je to savez kada manje od četvrtine ispitanih kaže da je druga strana saveznik?

U stvari, znatno je više Kineza koji kažu da Rusiju smatraju saveznikom (39 odsto), a Rusi uzvraćaju kompliment Kini (36 odsto).

Ako zagrebete malo dublje videćete da su Evropljani podeljeni u svom odgovoru prema Trampu, dok su zemlje jugoistočne Evrope u našoj anketi (Mađarska, Bugarska, Rumunija) mnogo pozitivnijeg stava o njemu.

Pogledajte samo entuzijastičan doček evropskih političara kao što su italijanska premijerka Đorđa Meloni, Mađar Viktor Orban i Britanac Najdžel Faraž.

Trampov dolazak na vlast mogao bi naterati Evropu da učini više za sopstvenu odbranu, ali nikada nećemo videti jednostavan evropski ujedinjeni front protiv trampizma.

Pojedine evropske zemlje će pokušati da sklope svoje posebne poslove sa SAD. Oni se takođe mogu osećati ohrabrenim da postanu još više transakcijski nego što su već u međusobnim odnosima.

Podeljena Evropa, podeljen zapad, transakcijski svet – pa šta da se radi?

Liberalne demokratije uopšte, a evropske posebno, treba da nauče četiri lekcije. Prvo, sagledajte svet onakvim kakav jeste, a ne kakav mi želimo da bude.

Drugo, zabranite sve generalizirajuće laprdanje o „globalnom jugu“ i posmatrajte ove zemlje onako kako to čine: pojedinačne velike i srednje sile, sa svojom posebnom istorijom, kulturom i nacionalnim interesima.

Dakle, potrebna nam je posebna, prilagođena politika Indije, politika Turske, politika Kine, politika Južne Afrike i tako dalje.

Treće, zaboravite na binarni, hladnoratovski tip „Jeste li sa nama ili protiv nas?“ U onome što je naš poslednji izveštaj o globalnom mišljenju ECFR-Oksford nazvao „a la carte svet“, ove sile su prilično spremne da budu bliske SAD u jednoj oblasti politike, Kini u drugoj (npr. ekonomske veze), Rusiji u trećoj ( npr. vojne veze Indije) i Evropa opet na drugačiji način.

Držeći se za nos, trebalo bi da budemo spremni da uradimo nešto slično – da poslujemo sa Kinom o ekonomskim i ekološkim pitanjima, na primer, čak i dok žalimo zbog njenog stanja ljudskih prava.

To je izazov za liberalna društva zasnovana na vrednostima, mnoga od njih su se pridružila Evropskoj uniji zasnovanoj na zakonu, i svakako ne treba da poričemo naše suštinske liberalne vrednosti dok Trampov petao zapeva triput, ali ovo je grubi stari svet.

Konačno, u takvom svetu, sreća favorizuje jake. Za Evropu koja se u potpunosti sastoji od malih i srednjih sila, jedini način da se stvori adekvatna snaga je kroz koordinisanu kolektivnu akciju – uključujući bliži odnos između Britanije i kontinentalne Evrope. Jedinstvo je snaga.

Ukratko, evropske demokratije treba da budu manje transakcijske jedna sa drugom, ali, delujući zajedno, više transakcione sa velikim i srednjim silama ovog Trampovog sveta.