Trampove karte: Stručnjak za špijunažu nudi Evropi uputstva „za preživljavanje četiri teške godine“

Četiri činjenice lideri u Parizu, Briselu, Berlinu i Londonu treba da imaju na umu dok pokušavaju da upravljaju transatlantskim odnosima i sopstvenom bezbednošću u naredne četiri godine.

Prvo, budžeti za odbranu će morati da rastu. U najboljem slučaju, Donald Tramp je impresioniran rastućim evropskim doprinosima NATO-u i slaže se da nastavi vojnu podršku SAD.

U najgorem slučaju, on odlučuje da je cena i rizik odbrane Evrope još uvek neodrživ. To neće značiti formalni kraj NATO-a. Ali bez spremnosti vrhovnog komandanta da ide u rat u ime evropskih saveznika, klauzula o kolektivnoj odbrani člana 5 Atlantske povelje ne znači ništa, analizira Edvard Lukas, dugogodišnji dopisnik Ekonomista iz Berlina, Moskve, Beča i baltičkih država i međunarodno priznati stručnjak za špijunažu, subverziju, upotrebu i zloupotrebu istorije u analizi za Centar za evropske analize.

Evropa će, dodaje Lukas, u tom slučaju morati još više da troši na odbranu.

„Ne dva odsto BDP-a, što je formalno merilo, ili tri-četiri odsto koje sada troše države na frontu kao što je Poljska, već pet odsto-plus – nivo koji je bio uobičajen tokom Hladnog rata.

To će morati da popuni ogromne praznine u logistici, nadzoru, visokotehnološkom oružju i drugim sposobnostima koje su Amerikanci decenijama obezbeđivali.

U svakom slučaju, sada je vreme za početak.

Pronalaženje uštede u drugim kategorijama potrošnje za plaćanje vojnog podsticaja biće bolno.

Ekonomski rast čini budžete većim. Dakle, sada bi bio pravi trenutak da evropski lideri ozbiljno shvate izveštaj Marija Dragija o evropskoj konkurentnosti.

Takođe bi bio dobar trenutak da britanska vlada Sir Kira Starmera odbaci svoje „crvene linije“ koje sprečavaju bilo kakvu diskusiju o britanskom povratku na jedinstveno tržište i carinsku uniju.

U svemu tome prioritet mora biti finansijska i druga podrška Ukrajini.

Rusija, ohrabrena pobedom Trampa i Džej Di Vensa, verovatno će vršiti pritisak na potpunu kapitulaciju Kijeva.

To bi bilo katastrofalno po evropsku bezbednost – poslalo bi milione izbeglica na zapad i dalo ogroman podsticaj ratnoj mašini Kremlja.

Evropi će biti potrebne alternative NATO-u, gde će osovina Tramp-Orban verovatno paralizovati donošenje odluka.

„Minilateralni“ bezbednosni aranžmani kao što su Zajedničke ekspedicione snage, nordijsko-baltička grupa od 10 zemalja, plus Holandija, koju nominalno vodi Britanija, poprimiće veći značaj.

Francuska i Nemačka ostaju motor evropskog odlučivanja (trenutno zaustavljen). Oni moraju da dovedu Poljsku, Italiju i Britaniju u evropski klub velikih zemalja. (Više prioriteta za Starmerovu vladu).

Neke zemlje će pokušati da zadrže svoje bilateralne bezbednosne veze sa SAD.

Ovde bi doza laskanja mogla da deluje. Pokušajte da preimenujete autoput sa aerodroma u „Avenija Donalda Trampa“. (nešto što je Gruzija uradila za predsednika Džordža Buša).

Ponudite parade i letove. Ali izbegavajte iskušenje da sklapate bilateralne trgovinske pogodbe. Najbolja šansa da se zaustavi razorni protekcionizam je da ujedinjena EU igra tvrdoglavo.

Evropljani takođe moraju da počnu ozbiljnije da shvataju američku geopolitičku zabrinutost.

Umesto smirivanja režima u Teheranu i Pekingu, pogledajte šta možemo da uradimo da ih obuzdamo. Stavovi Evrope prema Komunističkoj partiji Kine, posebno su bili kukavički i pohlepni.

To treba da se promeni: jačanje otpornosti lanca snabdevanja uz „uklanjanje rizika“ i „čuvanje prijatelja“ je hitan zadatak gde će ekonomska težina Evrope biti od vitalnog značaja.

Sve ovo je zakasnilo. Ništa od toga neće biti lako. Ali odluke treba da donese Evropa.

Jedine prepreke su naša sopstvena bojažljivost i rasejanost. Nemamo ruske tenkove koji se kotrljaju ulicama naših gradova, niti kineske ratne brodove koji blokiraju naše pomorske puteve, terajući nas na ustupke.

Ne ponestaje nam vojnika niti gledamo naše gradove razbijene u ruševine, poput Ukrajine.

Ne još“, zaključuje Lukas.