„Drugi Trampov mandat bi mogao pocepati Evropu“: Velika analiza Politika o prilikama nakon 7. novembra

Okupljeni u Budimpešti na sastanku Evropske političke zajednice, lideri kontinenta zageldani u veličanstvenu reku Dunav sa samo jednom stvari na umu: kako da reaguju?, piše Politiko (Politico) u velikoj analizi.

Mogu li se udvostručiti pred Trampovim protivljenjem i konačno dati Kijevu šta god je potrebno, o čemu se raspravlja grupa lidera okupljenih oko ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog i francuskog predsednika Emanuela Makrona?

Da li bi trebalo da slede vođstvo mađarskog premijera Viktora Orbana i da pozdrave Trampovu inicijativu da se sukob privede kraju?

Zar ne bi bilo bolje raditi sa Vašingtonom i pomoći u oblikovanju dogovora, kao što nemačka i italijanska delegacija stalno govore?

I što je najvažnije, kako lideri kontinenta mogu da spreče oštar zaokret u spoljnoj politici SAD da ne razdvoji njihove zemlje?

Trampov povratak u Belu kuću nije sigurna stvar, ali ta mogućnost primorava evropske lidere da razmišljaju o ovakvim scenarijima i da se bore sa pitanjima koja ona podrazumevaju.

I kako se izborni ciklus u SAD okreće u većoj brzini, zvaničnici širom kontinenta postaju sve iskreniji o implikacijama drugog Trampovog predsedavanja.

Povratak bivše rijaliti TV zvezde na vlast ne bi bio samo najveći test u transatlantskim odnosima u posleratnoj istoriji; to bi moglo predstavljati egzistencijalni rizik za evropsko jedinstvo jer tenzije oko toga kako raditi sa najmoćnijom zemljom sveta razdvajaju kontinent po pitanjima koja se kreću od trgovinske politike preko borbe protiv klimatskih promena do odbrane evropske teritorije.

Evropa je, naravno, preživela prvo Trampovo predsedavanje, ali postoje svi pokazatelji da će ovoga puta stvari biti teže, jer dva obližnja rata i tekuća energetska kriza gomilaju pritisak na kontinent.

Nakon što se vratio na funkciju nakon dva opoziva i niza građanskih i krivičnih gonjenja, Tramp verovatno neće osetiti potrebu da ublaži svoje impulse ili da se okruži zvaničnicima koji pozivaju na umerenost.

Ono što je najvažnije, iako je bilo moguće odbaciti Trampov prvi mandat kao aberaciju – geopolitičku buru koja bi se mogla prebroditi – njegov povratak bi učvrstio promenu u američkoj spoljnoj politici kao činjenicu koja se više ne može ignorisati.

To bi zahtevalo od Evrope – a posebno Evropske unije – da uradi nešto za šta se istorijski pokazalo da nije opremljena: odluči o zajedničkom odgovoru i da ga se drži. U slučaju neuspeha da se postigne dogovor blok bi mogao da počne da se raspada.

„Ljudi u Briselu se već pripremaju za ono što bi moglo da se desi“, rekao je jedan visoki diplomata EU, kome je, kao i ostalima u ovoj priči, data anonimnost da razgovara o ishodu izbora u zemlji koja nije članica EU.

„Ne postoji automatsko pravilo da će kriza dovesti do evropskih integracija“, rekao je Nikolaj fon Ondarza, stručnjak za politiku EU u Nemačkom institutu za međunarodne i bezbednosne poslove, istraživačkom centru za spoljnu politiku koji savetuje nemačku vladu.

„Postoje značajne prepreke koje bi trebalo prevazići da bi se drugo Trampovo predsedavanje pretvorilo u trenutak evropskog jedinstva“.

Trampove namere prema NATO-u

Trampov plan za Ukrajinu se već uobličava, rekla su dvojica ljudi upoznatih sa razmišljanjem bivšeg predsednika. On bi naterao Zelenskog da ustupi Krim i delove Donbasa kako bi ubedio ruskog predsednika Vladimira Putina da okonča rat, plan koji je prvi objavio Vašington post.

Ono što je manje jasno jeste kakve su njegove namere prema NATO-u, alijansi koja je garantovala evropsku bezbednost od kraja Drugog svetskog rata.

Dvojica ljudi koji su upoznati sa Trampovim razmišljanjem rekli su da je on ciljao na smanjenje američkog učešća, možda odbijanjem da prisustvuje samitima ili da američka vojska održi zajedničke vežbe.

Zabrinutost oko toga šta bi Tramp mogao da uradi podstakla je Kongres SAD da unese u zakon da je na zakonodavcima da odobre bilo kakvo formalno povlačenje SAD iz alijanse. Ali to će se pokazati kao hladna uteha za Evropljane koji zavise od Trampa koji zaista ispunjava obaveze Vašingtona u okviru alijanse.

„Činjenica da je Kongres osetio potrebu da to uradi i da je predsednik Bajden bio voljan da to potpiše govori vam da u Vašingtonu postoje stvarne zabrinutosti“, rekao je Bred Bouman iz Fondacije za odbranu demokratije, istraživačkog centra sa sedištem u Vašingtonu. „I kaže vam da je ustavni okvir nejasan kada je reč o njegovoj moći da to uradi“.

Tramp ne bi morao da se povlači iz alijanse da bi je efikasno priveo kraju. U februaru je doveo u pitanje pridržavanje Vašingtona odredbi o međusobnoj odbrani iz člana 5 NATO-a, koja zahteva od saveznika da se okupe u podršci ako je jedna od njenih članica napadnuta, izjavljujući da će „ohrabriti“ Rusiju da napadne članice NATO-a koje nisu dovoljno trošile na odbrana.

U svakom slučaju, član 5 ne zahteva vojnu podršku, već samo zahteva od članice NATO-a da „preduzme radnje koje smatra neophodnim da pomogne napadnutom savezniku“.

Tramp bi jednostavno mogao „smatrati da je potrebno da izrazi zabrinutost u Savetu bezbednosti UN, i to je to“, rekao je Bouman, „ili da izda saopštenje ili kaže: Hej Putine, to nije dobro. Trebalo bi da prekineš sa tim“.

Dok su ruske trupe pritiskale ka zapadu, političari EU su stajali u redovima da zahtevaju hitno preispitivanje evropske bezbednosti. Dok je Nemačka – uspavani vojni gigant bloka – objavila novu eru u odbrambenoj politici, lideri širom EU obećali su da će ojačati svoje vojske i saradnju.

Iako je blok postigao određeni napredak, pristao je da udruži gotovinu za kupovinu oružja za Ukrajinu i poveća proizvodnju oružja, zapravo je sprovođenje ovih politika bilo sporo zbog sporova oko toga kako prikupiti novac i prepirki oko toga gde da se potrošiti.

Zajednički plan zaduživanja za povećanje vojne potrošnje, uz podršku Estonije i Francuske, izazvao je žestoko protivljenje u drugim prestonicama, posebno u Berlinu. Dok politički zamah za takav plan raste, nemačka opozicija sada navodi blok da razmišlja o drugim alternativama.

„Postoji konsenzus da nam treba više investicija“, rekao je jedan diplomata EU. „Sada je diskusija: Kako ćemo pronaći novac?“

Zamena američkog nuklearnog kišobrana

Tako su stvari polako napredovale, neki veruju da će biti potreban veliki šok da se izađe iz ćorsokaka.

„Kada je u pitanju osećaj hitnosti EU po pitanjima kao što su konkurentnost ili odbrana, Tramp bi za blok mogao da bude sličan onome što je bila finansijska kriza: poziv na buđenje da se stvari pokrenu“, rekao je belgijski ministar finansija Vincent Van Peteghem, koji trenutno predsedava sastancima ministara finansija EU na kojima se govori o većoj potrošnji na odbranu. „Ako bi on bio izabran, to bi izazvalo mnogo toga“.

Za zemlje koje se graniče sa Rusijom, zabrinutost je oko toga da li bi „mnogo“ bilo dovoljno i da li će biti prekasno.

„Ako Tramp bude izabran, moramo da damo sve od sebe da izbegnemo najtragičnije posledice onoga što Tramp govori“, rekao je Raša Juknevičijene, bivši ministar odbrane Litvanije, koji je sada evropski poslanik.

„Nećemo moći da budemo spremni da SAD odustanu od nas. To je prekratak vremenski period“.

A ako se konvencionalna vojna potrošnja pokazala teškom, posledične implikacije povlačenja SAD mogle bi biti, pa, radioaktivne.

Kada je u pitanju nuklearno odvraćanje, većina Evrope se oslanja na američki kišobran, a samo Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska poseduju svoje bojeve glave.

Velika Britanija ima oko 200 bojevih glava, što delimično doprinosi kišobranu NATO-a. Francuska ih ima oko 300, ali oni su posvećeni samo nacionalnoj odbrani.

Poslednjih godina Pariz je ponudio da razgovara o ulozi svog nuklearnog sredstva odvraćanja u evropskom kontekstu, ali Nemačka do sada nije prihvatila tu ponudu.

Ni francuski ni britanski sistem ne bi predstavljali kredibilno sredstvo odvraćanja ako bi američko nuklearno odvraćanje nestalo, rekao je fon Ondarza, stručnjak za spoljnu politiku EU.

Strahovi da će biti razotkriveni već pokreću debate o tome da li bi zemlje trebalo da se ponovo naoružaju, potencijalno ubrzavajući globalnu trku u naoružanju pošto je tabu narušen.

U Nemačkoj, bivši nemački ministar spoljnih poslova Zelenih Joška Fišer rekao je da EU treba svoje nuklearno oružje, a u Poljskoj su se čuli glasovi koji pozivaju na domaći arsenal.

Ostaje nejasno kako bi se bilo šta od ovoga uklopilo u evropski bezbednosni okvir.

„EU trenutno ni na koji način nije u stanju da odgovori na osnovna pitanja: ko bi zapravo aktivirao crveno dugme? rekao je fon Ondarza.

„Da li je to samo francuski predsednik? Može li to biti EU? I ako jeste, da li je to predsednik Evropske komisije ili predsednik Evropskog saveta?

Trampova agenda „Amerika na prvom mestu“

Da stvar bude još gora, čak i dok se bore da predstave zajednički front, evropski lideri bi verovatno bili pod pritiskom mnoštva politika koje predvodi Tramp, a koje bi mogle biti i osmišljene da ih razdvoje.

Drugo Trampovo predsedavanje, rekao je drugi zvaničnik EU, trebalo bi da bude isto kao 2016, „ali u isto vreme, mnogo gore“.

I dalje noseći ožiljke od Trampovog prvog mandata, Evropska komisija ne želi da bude zatečena ovog puta: Brisel radi na planu u kojem se utvrđuju posledice novembarskog glasanja, uključujući kaznene trgovinske mere ako Tramp uvede sopstvene carine blok.

„Komisija uspostavlja strukturirani interni proces za pripremu za sve moguće ishode predsedničkih izbora u SAD“, rekao je zvaničnik Komisije.

Što se tiče trgovine, bivši predsednik malo je krio planove da oživi svoju agendu „Amerika na prvom mestu“.

Njegova pretnja prošlog leta da će uvesti carinu od 10 odsto na sav uvoz tokom njegovog drugog mandata izazvala je jezu širom Evrope, gde privreda u velikoj meri zavisi od izvoza u SAD.

Rat u Ukrajini i želja da se prekinu ekonomske veze sa Rusijom, takođe su ostavile Evropu da se oslanja na SAD u snabdevanju energijom, pri čemu skoro 50 odsto njenih zaliha LNG dolazi iz zemlje – skoro dvostruko više nego što je bilo pre invazije punog obima na Ukrajinu.

Drugi zvaničnik Komisije izrazio je zabrinutost da bi Tramp mogao da poveća proizvodnju fosilnih goriva, koristeći cene gasa kao polugu u svom poslovanju sa Evropom, vršeći pritisak na američke kompanije da povećaju cene ili ograniče snabdevanje putem licenciranja.

Produbljujuće evropske linije rascepa

Sudbina Evrope tokom drugog Trampovog predsedavanja će u velikoj meri zavisiti od toga da li može da ostane ujedinjena, naglasili su zvaničnici i diplomate.

„Moramo da pokažemo jedinstvo kao što smo to učinili kada je on poslednji put bio tu“, rekla je Alva Fin, izvršna direktorka Evropskog liberalnog foruma, briselskog istraživačkog centra. „Rešili smo to prošli put i nadamo se da ćemo moći ponovo, ako ostanemo ujedinjeni kao blok, kao što smo radili ranije“.

Najočigledniji rizik po jedinstvo jeste Orban, čija zemlja presedava tokom druge polovine godine. Orban, koji je prošlog meseca posetio Trampa u njegovom odmaralištu na Floridi, dugo se zalagao za mirovni sporazum za Ukrajinu.

Mađarski lider se takođe nada većoj podršci u celom bloku nakon očekivanog naleta krajnje desnice na izborima za Evropski parlament u junu.

Orban će verovatno biti više ohrabren, rekla je Majda Ruge iz Evropskog saveta za spoljne odnose. Ona je naglasila da će EU biti potrebna strategija o tome kako da se „pozabavi brojnim problemima“.

Ali Orban bi se takođe mogao pokazati kao najmanji problem na kontinentu. Iako je u politici EU postalo kliše reći da se blok okuplja u krizi, istina je da se evropski lideri bore da rade zajedno čak i u najboljim vremenima. To bi bio izazov bez presedana, kada se istorijski zaštitnik regiona ne samo povukao već aktivno gomila pritisak.

Tokom svog prvog mandata, Tramp je istakao da zaobilazi evropske institucije i direktno razgovara sa nacionalnim liderima.

Sa nesigurnošću koja visi nad evropskom odbrambenom politikom i Rusijom koja pritiska svoje prednosti u Ukrajini, neke zemlje, posebno one koje ispunjavaju svoje ciljeve potrošnje NATO-a, lako bi mogle da odluče da je pristajanje za nepokolebljivog američkog predsednika bolja opklada nego izazivati ga u Ukrajini ili negde drugde.

Pitanje je koliko će pojedine zemlje EU biti otvorene za transakcionizam sa SAD, rekao je fon Ondarza.

Tramp bi, na primer, mogao da zapreti trgovinskim carinama na ciljane evropske proizvode kako bi izvršio pritisak na određene evropske prestonice da krenu njegovim putem na Ukrajinu ili negde drugde.

Šta bi Nemačka uradila u takvom scenariju, otvoreno je pitanje koje zabrinjava neke diplomate. Isto važi i za italijansku premijerku Đorđu Meloni. U međuvremenu, Pariz već koristi mogućnost Trampovog predsedništva da pozove na veću evropsku autonomiju, često na način koji koristi francuskoj ekonomiji.

„EU je bila ujedinjena prema Ujedinjenom Kraljevstvu u pregovorima nakon Bregzita, ali je za to bilo potrebno ogromno vremena i truda“, rekao je jedan zvaničnik EU. „Ovog puta, ulozi i pritisak će biti mnogo veći.“