Ludo vreme je već došlo, a nije još ni počeo mandat: Da li Tramp izmišlja svoje apsurdne tvrdnje?

Iako još uvek nije obavljao ni minut novog mandata, Donald Tramp je jasno stavio do znanja da će u svom drugom mandatu SAD biti nepouzdan partner pod uticajem njegovih ličnih hirova, da nema poštovanja prema istorijskim savezništvima i da gaji prezir prema međunarodnom poretku zasnovanom na pravilima koji su SAD predvodile od kraja Drugog svetskog rata kako bi sprečile ponovno izbijanje katastrofalnih sukoba velikih sila.

Počevši od svog tvita „Srećan Božić svima“ u kojem je izrazio želju da zauzme Panamski kanal, Kanadu i Grenland, Tramp nije popustio u svojim apsurdnim tvrdnjama, proširujući ih na preimenovanje Meksičkog zaliva u Zaliv Amerike, piše za Gardijan Sidni Blumental, bivši viši savetnik predsednika Bila Klintona i Hilari Klinton.

Njegov prezir prema suverenitetu nezavisnih država – dve od njih su NATO saveznice, a Panama članica Organizacije američkih država – potkopao je kredibilitet protivljenja ruskoj invaziji na Ukrajinu i kineskoj ambiciji da preuzme Tajvan.

Meka moć SAD, koja je u suštini zasnovana na njihovom demokratskom primeru i poštovanju međunarodnog poretka, bačena je od strane Trampove fantastične Manifestne sudbine, koja je jednostavno najnoviji izraz njegovog izolacionizma.

Daleko od toga da je „Grubi jahač“, da je Tramp delovao kao Putinov ili agent Si Đinpinga, nije mogao više da se pokloni njima u korist.

Neki su sugerisali da Tramp izmišlja svoje apsurdne tvrdnje kao distrakciju od svog neuspelog obećanja iz kampanje da će smanjiti cene, što je bilo centralno za njegov izbor.

„Inflacija će potpuno nestati“, obećao je. I ponovo je izjavljivao: „Smanjićemo te cene drastično“.

Zatim, 12. decembra, otkrio je da je suština njegove kampanje bila lažna od početka. „Teško je spustiti stvari kada su već porasle“, rekao je. „Znate, to je jako teško“.

Takođe je priznao da bi carinske takse mogli povisiti inflaciju. „Ne mogu ništa da garantujem. Ne mogu da garantujem ni sutra“. Oh, i u svojoj jednoj istinitoj izjavi:“Stvari se menjaju“.

Jedna od Trampovih promena od izbora u njegovoj beskrajnoj igri tri karte je pretvaranje Grenlanda u svoju novu granicu, zbog „nacionalne bezbednosti“.

Zapravo, američka vojska je upravljala svojom severnom bazom u Arktičkom krugu, svemirskom bazom Pituffik, bivšom Thule vazduhoplovnom bazom, na Grenlandu, potpuno bez rente, u saradnji sa Danskom – NATO partnerom još od 1951. godine.

Neki spekulišu da Tramp koristi teoriju „luđaka“ Ričarda Niksona, namerno režiranu kako bi uplašio ljude da prihvate njegove uslove, šta god da ti uslovi bili.

Drugi se pitaju da li je sve to performans kako bi zabavio svoje mase. Njegova grandioznost je svakako stalni izraz njegovog malignog narcizma. Pripisivanje njegovih atavizama imperijalizma i oštrih tarifa razmišljanju kroz teorijski okvir koji bi vratio 19. vek stvara intelektualnu oštrinu koja ne postoji.

S druge strane, možda je jednostavno to da je Tramp taj koji je podložan i ponavlja nedovršene ideje koje čuje od milijardera bogatijih od sebe dok jede pečeni odrezak u Mar-a-Lagu – uđe na jedno uvo i izađe iz usta bez mentalne filtracije, uz dodatak opravdanja kasnije, poput kečapa.

Na primer, ideja o kupovini Grenlanda prvobitno je bila izneta njemu od strane finansijera Republike i naslednika kozmetičke imperije Ronalda Laudera, važnog kolekcionara umetnosti, uključujući nemačku umetnost iz Vajmarskog perioda, koji bi trebalo bolje da zna nego da bude toliko neodgovoran da maše svetlucavim objektom pred Trampovim zamagljenim očima.

Trampova poslednja i neizbežno osuđena šefica kabineta, Suzi Vajls, radiće svoj posao kao njegov manipulator samo ako može da zatvori Trampa u zvučnu izolovanu kabinu.

„Bože, pomozi nam“, rekao je bivši general Džon Keli, prethodna žrtva u nizu njegovih bespomoćnih šefova kabineta, koji je na kraju zaključio da je Tramp instinktivno „fašista“, govoreći o perspektivi Trampovog drugog mandata.

Međutim, ako bi Trampov san zapravo postao stvarnost, to bi razbilo političku polarizaciju zemlje i postavilo demokratske vlade za generacije.

Tramp zamišlja Kanadu, celu zemlju, kao „51. državu“. Ali Kanada ima 10 provincija i tri teritorije. Da bi Kanada postala deo SAD-a, njen parlament, koji se sastoji od Senata i Donjeg doma, morao bi da rasformiše svoju federalnu naciju.

Takođe, morali bi da okončaju svoju povezanost sa Commonwealthom, organizacijom od 56 nezavisnih zemalja koje su bile britanske kolonije, a koje su još uvek povezane ekonomskom i političkom saradnjom.

Kanada bi mogla da se odrekne napuštanja Commonwealtha ako bi, kao cena pripojenja SAD, SAD kao bivša kolonija pristupile tom savezu. Ali to bi zahtevalo ustavnu izmenu kako bi se priznalo da je kralj Čarls III na čelu Commonwealtha, što bi u suštini predstavljalo odricanje od Deklaracije o nezavisnosti.

Prijem Kanade u SAD doneo bi najmanje 10 novih država. To bi značilo da bi Senat dobio 20 novih članova, a Predstavnički dom oko 57. Ukratko, Kongres bi postao pouzdano demokratski sa nepobedivom većinom u budućnosti. Nacionalno zdravstvo na kanadski način bilo bi jedna od prvih tačaka na dnevnom redu.

Tramp je sigurno najnepopularnija javna ličnost u Kanadi. Da su Kanađani imali pravo da glasaju na izborima 2024. godine, Haris bi ga pobedila sa razlikom od tri prema jedan, pokazuje anketa iz Kanade.

Samo 13 odsto Kanađana želi da postane deo Trampove Amerike. Druga anketa pokazala je da su vesti koje većinu Kanađana najviše ljute one koje se odnose na Trampovu pobedu na izborima i njegov predlog za uvođenje tarifa.

Ako bi Tramp nekako anektirao Grenland, autonomni deo Danske, da li bi on postao država? I zašto ne? Sa populacijom od 56.000, razlika u odnosu na Vajoming, sa oko 584.000 ljudi, je samo 10 puta manja, dok je populacija Vajominga 66 puta manja od Kalifornije, a još uvek ima dva senatora i jednog predstavnika.

Da li bi onda pristup Distrikta Kolumbija, čija je populacija oko pet puta veća od Vajominga, i dalje bio blokiran? To bi dodalo još dva demokratska senatora i jednog predstavnika.

Država Grenland bi prirodno povećala demokratsku većinu. Premijer, Mute Egede, koji je ujedno i lider Inuit partije, socijalista u evropskoj socijaldemokratskoj tradiciji, predvodi Inuit pleme koje čini najveći deo populacije Grenlanda.

Egede se zalaže za potpunu nezavisnost Grenlanda. Suočen sa Trampovim pretnjama, Egede je zauzeo državnički pristup.

Njegova vlada je izdala umirujuću izjavu:“Grenland se raduje saradnji sa dolazećom američkom administracijom i drugim saveznicima u NATO-u kako bi se osigurala bezbednost i stabilnost u arktičkom regionu“.

Ton lidera Grenlanda oštro se razlikuje ne samo od Trampovog, već i od republikanca u Komitetu za spoljne poslove Predstavničkog doma, koji su 8. januara tvitovali šovinističku poruku: „Naša zemlja je izgrađena od strane ratnika i istraživača. Ukrotili smo Zapad, pobedili u dva svetska rata i bili prvi koji su postavili svoju zastavu na Mesecu. Predsednik Tramp ima najveće snove za Ameriku i antinacionalno je bojati se velikih snova“.

Ova skraćena istorijska nepismenost koja kulminira zauzimanjem Kanade i Grenlanda i osuđivanjem kritike kao izdaje bila je previše sramna čak i za republikance u Kongresu, koji su ubrzo obrisali tvit nakon što je postavljen.

Trampova avantura sa Kanadom i Grenlandom predstavlja obrnuti obrt u zapletu satiričkog filma iz 1959. godine, The Mouse That Roars, u kojem je glavnu ulogu igrao Piter Selers. U toj komediji, Vojvodstvo Grand Fenwick objavljuje rat SAD-u kako bi dobilo njegovu izdašnu finansijsku podršku.

Kroz niz smešnih okolnosti, vojvodstvo dobija kontrolu nad bombom sudnjeg dana, K-bombom, postaje najveća sila na svetu, a supersile razoružavaju svoje nuklearno oružje. Bomba zapravo nije ništa drugo do glupost, ali to se čuva u tajnosti.

Piter Selers igra vojvotkinju Glorijanu XII, premijera grofa Ruperta Mauntdžoja i generala Talija Beskomba. Nažalost, Selers, koji je umro 1980. godine, nije dostupan da igra trojicu kandidata za Trampov kabinet.