Tramp i bliskoistočni kazan

Kako se približava trenutak kada će novoizabrani predsednik Donald Tramp preuzeti funkciju, stiče se utisak da je voljan da napravi mnoštvo promena, od kojih su neke pozitivnije od drugih.

Izgleda da je pojedinim američkim politikama suđeno da čak ne dobiju ni priliku za odbranu. Izgleda da je sudbina trgovinskog sporazuma Transpacifičkog partnerstva 12 zemalja već zapečaćena, pri čemu je Tramp uveravao javnost da će taj sporazum, koji je zaključen, ali ga nije ratifikovao Senat SAD, staviti u fioku prvog dana na funkciji. To je šteta, pošto bi TPP napravio revoluciju kada je reč o pravu na intelektualnu svojinu i podstakao transparentnost do nivoa bez presedana, istovremeno smanjujući tarifne i netarifne barijere. Ali izgleda da je mala verovatnoća da će Tramp promeniti kurs.

Međutim, u jednom drugom političkom domenu od suštinske važnosti promena koju će uvesti dolazeća Trampova administracija bi bila dobrodošla, a to je Bliski istok. Sve intenzivniji pristup regionu koji su praktikovale dve poslednje administracije – pod rukovodstvom DŽordža Buša i Baraka Obame – značio je da SAD ne uspevaju da održe korak s događajima.

Naročito je Obamina administracija često oklevala da proširi svoju ulogu, iščekujući trenutak kada SAD neće biti zaokupirane regionom koji je, da citiram reči Vinstona Čerčila o Balkanu, napravio više istorije nego što je troši. Međutim, Obama je shvatio vrednost održavanja konzistentnog stava u Iraku – nešto što njegovi kritičari često nisu mogli da shvate.

Istina je da je Buš bio taj koji, pošto je uvukao SAD u rat u Avganistanu i Iraku, 2008. potpisao Sporazum o statusu snaga, koji propisuje tri godine za povlačenje svih američkih trupa sa iračke teritorije. A irački političari ne bi pristali da se taj rok odloži pod uslovima koji bi mogli biti opravdani za američki narod. Samo se može zamisliti reakcija američkog Kongresa, uključujući one koji su hteli da zadrže američke trupe u Iraku dok god su u Nemačkoj ili Japanu, da je Obamina administracija pristala na zahteve Iraka da američke trupe budu predmet iračkog pravosudnog sistema.

Zbog svega toga Obaminoj administraciji gotovo da nije preostalo ništa drugo osim da povuče američke snage – i preuzme s tim u vezi krivicu. Zapravo, od kada je to povlačenje okončano, borbe u regionu samo eskaliraju, uvlačeći sve veće područje u konflikt.

Tramp i njegov tim moraju sada pažljivo da razmisle o onome što se dešava na Bliskom istoku i šta učiniti u vezi s tim. To će iziskivati ne samo analiziranje izazova rasprostranjenih širom regiona, kao što je sunitski radikalizam, već i pažljivo razmatranje bilateralnih politika.

Počnimo od kontinuiranog izvoza sunitskog radikalizma sa Arapskog poluostrva, kompleksnog pitanja koje uključuje Saudijsku Arabiju i druge države Persijskog zaliva. Iako ekstremističke organizacije tradicionalno dobijaju finansijska sredstva sa Arapskog poluostrva, nije zdrava politika jednostavno optužiti Saudijce za širenje svega što je loše na Bliskom istoku i u skladu s tim ih kažnjavati. Iako SAD sada uživaju veću energetsku nezavisnost zahvaljujući nafti i gasu iz škriljaca, to ne važi za njihove saveznike u Evropi. Da li bi stroži stav prema Saudijskoj Arabiji zaista bio u američkom interesu?

Niti je mudro kriviti Šiite, koji su na mnogo načina žrtve, za udar sunitskog radikalizma. Nepokolebljivi irački lider Nuri al Maliki, koji je osvojio tri premijerska mandata, možda se nije dovoljno angažovao na pružanju adekvatne pomoći za Sunite u zemlji, ali to je samo jedan razlog zašto sunitski radikalizam istrajava u Iraku. Drugi je to što pojedini elementi iračke sunitske manjine odbijaju da prihvate status jedinih Sunita na arapskom Bliskom istoku koji žive pod vlašću šiitske većine.

Onda je tu Sirija, sada glavna goruća tačka kompleksne socijalne i političke dinamike regiona. Tamošnji građanski rat nije samo stvar okrutnog diktatora koji guši težnje demokratski orijentisane opozicije. Umesto toga, to je višestrani sukob u kojem identifikovanje „loših momaka“ nije lak poduhvat.

Istini za volju, Islamska država je javni neprijatelj broj jedan i Tramp ju je već prepoznao kao takvu. Ali eliminisanje ID-a ne samo iz Mosula, već iz celog sveta iziskivaće ozbiljan, delikatan i detaljni pristup. Izgleda da Trampov nacionalni bezbednosni tim u nastajanju to ne shvata.

Štaviše, poraz ID-a je samo prvi korak. Trampova administracija će takođe morati da se uhvati ukoštac sa spoljnim akterima koji su umešani u Siriji. Tako na primer će biti potrebno da osmisli efikasnu politiku prema Turskoj, članici NATO sa snažnim interesima u Siriji, interesima koji su povremeno u sukobu sa američkim. U vreme kada je demokratija u Turskoj na klimavim nogama, a njeni lideri su manje zainteresovani za evroatlantizam nego za povratak stogodišnjih prava na Bliskom istoku, SAD će ponovo morati da usvoje veoma taktičan pristup.

Onda je tu Iran. Da li napuštanje iranskog nuklearnog sporazuma, kao što su zahtevale mnoge pristalice nove administracije SAD, omogućava ublažavanje krize na Bliskom istoku? Iran možda ne nudi mnogo u smislu rešenja; ali, ako ga SAD napuste, zemlja lako može da pogorša previranje u regionu.

Kao da to nije dovoljno, biće takođe potrebno da SAD ponovo razmotre svoju politiku prema Egiptu, koji je do nedavno često davao važne doprinose diplomatskim naporima u regionu. Veći deo bezbednosti Izraela je zasnovan na Egiptu koji podržava mirovni proces s Palestinom. Koliko god da ishabano možda taj proces izgleda, još uvek ima dosta mesta za dalje pogoršanje.

Trampova administracija je često isticala svoje planove da će se okrenuti ka unutra, usredsređujući se na domaću politiku i stavljajući Ameriku na prvo mesto u spoljnoj politici. Ali Tramp neće moći da izbegne ulogu na Bliskom istoku. Nadajmo se da je konstruktivna.

Autor je bivši pomoćnik državnog sekretara SAD za Istočnu Aziju. Sada je dekan Škole za međunarodne studije Korbel, Univerzitet Denver.

Copyright: Project Syndicate, 2016.

www.project-syndicate.org