Tramp, izdajnik Amerike

 Prvo, problem bi bio njegova neverovatna vulgarnost. Amerika je svašta videla, ali ne i da potencijalni predsednik u TV debati diskutuje o veličini svog penisa.
Problem bi bio i njegova patološka mržnja prema ženama. U razgovoru sa arhitektom Filipom DŽonsonom 1992, o kojem je pisao NJujork magazin, rekao je: „Moraš da ih tretiraš kao g…no.“ Još uvek ih smatra odvratnim stvorenjima, kojima, kako je rekao za Megin Keli, novinarku Foks njuza, „krv izlazi na sve strane“.

Problem bi bio i njegov bestidni rasizam. To je čovek, koji je prema rečima njegove prve supruge, dugo čuvao na stočiću pored kreveta kolekciju Hitlerovih govora i koji bezobzirno naziva crnce „lenjivcima“, ponižava Meksikance kao „silovatelje“ i proglašava muslimane kolektivno krivim za islamistički terorizam.

Problem bi takođe bio njegov antisemitizam, koji vreba u neformalnom ćaskanju o tome kako on ne želi da njegov novac broji bilo ko drugi osim „malih niskih tipova s jarmulkama“, ili u tvitovima u kojima se ističe jevrejsko poreklo komičara DŽona Stjuarta ili u njegovoj ljutitoj opaski od decembra prošle godine, koja je upućena Republikanskoj jevrejskoj koaliciji. „Nećete me podržati“, rekao je, „zato što ne želim vaš novac!“

Problem bi bio njegov strašan nedostatak znanja, ne samo o svetu, već i o sopstvenoj zemlji. Nekoliko dana uoči referenduma o članstvu Britanije u EU nije znao šta znači reč Bregzit. Ovog meseca je pokazao da ne zna koliko članova ima Ustav SAD.

Ali, ono što je najozbiljnije i što najviše zabrinjava, problem bi bio to što bi lider vodeće svetske sile imao spisak pojednostavljenih ideja umesto geopolitičke vizije. I upravo bi jedan spisak osujetio prosperitet i bezbednost SAD uprkos Trampovom obećanju da će „učiniti Ameriku ponovo velikom“.
Razmotrimo njegovu ideju da se ponovo pregovara o nacionalnom dugu SAD, koju je izneo početkom marta i za koju je bio nadahnut sopstvenim bankrotom. Ideja je bila idiotska (američka vlada koja drži monopol nad izdavanjem rezerve vodeće svetske valute nema šta da „ponovo pregovara“). Ali da je Tramp bio na vlasti kada ju je predložio, posledice bi bile destruktivne – momentalni skok kamata; propadanje dolara i povreda poverenja između SAD (za koje se sada smatra da se ponašaju kao Argentina ili Grčka) i svih ostalih.

Ili razmotrimo njegovu tvrdnju iz govora koji je održao kada je prihvatio nominaciju u Klivlendu da će, ako bude bio izabran, revidirati NATO politiku automatske podrške za članice Alijanse koje su pod pretnjom. U svetu po Trampu Rusija bi onda mogla da nastavi da preti da će ponovo ispitati zakonitost procesa koji je doveo do nezavisnosti baltičkih država. Imala bi slobodu da uskladi svoju granicu s jednim susedom ili da krene u spasavanje ruske jezičke manjine koju drugi „drži kao taoca“. Mogla bi da napadne Poljsku ili, naravno, Ukrajinu. A zašto bi se Rusija zaustavila s NATO i njegovim susedima? Mogla bi da se opredeli za sukob s Japanom ili bilo kojim drugim saveznicima Zapada u azijsko-pacifičkom regionu.

A onda je tu naravno i ruski predsednik Vladimir Putin lično, na čiji račun Tramp nikada ne propušta priliku da napravi hvalospeve. Kako je jednom rekao Lariju Kingu sa Si-En-Ena (dok je promovisao svoj bestseler Think Big and Kick Ass), Putin je veliki lider koji je uradio „sjajan posao… izgradivši ponovo Rusiju.“ U septembru 2013. je članak koji je u NJujork tajmsu potpisao Putin, a u kojem se kritikuje američka politika u Siriji, opisao kao „remek delo“. U septembru 2015, gotovo dve godine od kada je u vezi sa Ukrajinom nastupila mrtva tačka u hladnoratovskom stilu, rekao je za Foks njuz da Putin zaslužuje „peticu“ za rukovodstvo.

Činjenica je da su Trampove lične veze s Rusijom stare i bliske. One datiraju od ranih 2000-ih, kada se Tramp okrenuo ruskim investitorima da bi finansirao projekte u Torontu, SoHou i Panami, pošto su ga američke banke stavile na crnu listu.

A počinju da izbijaju na površinu izveštaji o moru uticaja i interesa koji su se u to vreme stvorili oko njega u njegovu korist – krem direktora Gasproma, bivši lobisti ukrajinskog diktatora Viktora Janukoviča (uključujući Pola Manaforta, sada lidera Trampove kampanje) i istaknuti akteri organizovanog kriminala.

Pojedini posmatrači, kao što je Frenklin Foer, Trampa smatraju „Putinovom marionetom“. Drugi, poput DŽordža Stefanopulosa, bivšeg savetnika predsednika Bila Klintona, spekulišu o mogućim prirodnim vezama između Trampove kampanje i ruskog režima.

A sada se ispostavlja da Rusi stoje iza curenja 19.252 mejla u kojima se navode detalji kako su lideri Demokratske partije favorizovali Hilari Klinton u odnosu na njenog rivala Bernija Sandersa, dva dana pred Nacionalnu konvenciju Demokratske stranke u Filadelfiji. Još gore, Tramp je onda proturio protiv svog protivnika sajberšpijunažu neke strane zemlje: „Rusijo, ako slušaš“, rekao je na konferenciji za novinare, „nadam se da možeš da pronađeš 30.000 mejlova koji nedostaju.“
Posledice Trampovog izbora bi bile zaista zastrašujuće. Problem ne bi bio samo njegova vulgarnost, seksizam, rasizam i prkosno neznanje. Problem bi bio i njegova potencijalna nevernost samoj Americi. Partiju Ajzenhauera i Regana zaposela je razvratna demagogija koja ne izdaje samo ideale zemlje, već i njene suštinske nacionalne interese.

Američka vrtoglavica. Globalna katastrofa.

Autor je jedan od osnivača pokreta Novi filozofi.
Copyright: Project Syndicate, 2016.
www.project-syndicate.org