Tokom svoje kampanje, novoizabrani predsednik Sjedinjenih Država Donald Tramp doveo je u pitanje saveze i institucije koji podupiru liberalni poredak sveta, ali je i objasnio nekoliko posebnih politika.
Možda najvažnije pitanje koje je njegova pobeda podstakla jeste da li je duga faza globalizacije koja je počela na kraju Drugog svetskog rata u suštini gotova.
Ne nužno. Čak i ako trgovinski sporazumi poput Transpacifičkog partnerstva i TTIP-a propadnu, a ekonomska globalizacija se uspori, tehnologija podstiče ekološku, političku i društvenu globalizaciju u obliku klimatskih promena, transnacionalnog terorizma i migracije – svidelo se to Trampu ili ne. Poredak sveta je više od proste ekonomije, a SAD ostaju njegovo središte.
Amerikanci često pogrešno razumeju naše mesto u svetu. Mi osciliramo između trijumfalizma i uverenja da je Amerika u padu. Kada su 1957. Sovjeti lansirali Sputnjik verovali smo da zaostajemo. Osamdesetih godina smo mislili da su Japanci visoki deset stopa. Posledica Velike recesije 2008. navela je puno Amerikanaca na pogrešno uverenje da je Kina postala moćnija od SAD.
Uprkos retorici iz Trampove kampanje, SAD nisu u padu. Zahvaljujući imigraciji, Amerika je jedina među vodećim razvijenim zemljama koja sredinom ovog veka neće patiti zbog demografskog osipanja; njena zavisnost od uvoza energenata opada; na čelu je vodećih tehnologija (bio, nano, informacione) koje će oblikovati ovo stoleće; i njeni univerziteti dominiraju na svetskim lestvicama.
Mnoge važne teme napuniće Trampov spoljnopolitički rokovnik, ali će verovatno malo njih dominirati – naime, odnosi među velikim silama, sa Kinom i Rusijom, kao i metež na Bliskom istoku. Snažna američka vojska ostaje neophodna, ali ne i dovoljna da pruži odgovor svima trima. Održavanje vojne ravnoteže u Evropi i Istočnoj Aziji važan je izvor američkog uticaja, ali Tramp je u pravu kada kaže da je nastojanje da se kontrolišu unutrašnje politike nacionalistički raspoloženog stanovništva na Bliskom istoku recept za neuspeh.
Bliski istok prolazi kroz složen niz revolucija prouzrokovanih veštačkim postkolonijalnim granicama; kroz verski sektaški razdor i odloženu modernizaciju opisanu u Izveštajima Ujedinjenih nacija o arapskom ljudskom razvoju. Posledični metež mogao bi potrajati decenijama i nastaviće da podstiče radikalni džihadistički terorizam. Evropa je posle Francuske revolucije bila nestabilna 25 godina, a vojne intervencije stranih sila stvari su učinile gorim.
Međutim, čak i pored smanjenog uvoza energenata sa Bliskog istoka, SAD ne mogu okrenuti leđa regionu, s obzirom na njihove interese u Izraelu, u vezi sa neširenjem nuklearnog oružja i u vezi sa ljudskim pravima, između ostalog. Građanski rat u Siriji nije samo humanitarna katastrofa; on takođe destabilizuje region, kao i Evropu. SAD ove događaje ne mogu ignorisati, ali one treba da vode politiku obuzdavanja, uticaja na rešenja podržavanjem i snaženjem naših saveznika, a ne pokušajima nametanja direktne vojne kontrole, što bi bilo i skupo i kontraproduktivno.
Suprotno tome, regionalna ravnoteža snaga u Aziji tamo čini prisustvo SAD dobrodošlim. Uspon Kine izazvao je zabrinutost u Indiji, Japanu, Vijetnamu i drugim zemljama. Upravljanje globalnim usponom Kine jedan je od najvećih spoljnopolitičkih izazova u ovom veku, i američka dvostrana strategija „integriši ali osiguraj“ – u skladu s kojom su SAD pozvale Kinu da se pridruži liberalnom poretku sveta istovremeno reafirmišući svoj bezbednosni ugovor s Japanom – ostaje ispravan pristup.
Za razliku od situacije od pre jednog veka, kada je uspon Nemačke (koja je oko 1900. prestigla Britaniju) podstakao strahove koji su pomogli strmoglavljivanje u katastrofu 1914, Kina nas neće nadvladati u sveukupnoj moći. Čak i ako ekonomija Kine prevaziđe američku po ukupnim merilima do 2030. ili 2040, njen dohodak po glavi stanovnika (što je bolja mera sofisticiranosti ekonomije) će zaostajati. Što je još važnije, Kina se neće izjednačiti sa američkom „tvrdom moći“ ili njenom „mekom moći“ privlačenja. Kako je Li Kuan Ju jednom rekao, dok god SAD ostaju otvorene i privlače svetske talente, Kina će se truditi da bude jednako uspešna, ali Ameriku neće zameniti.
Iz ovih razloga, Sjedinjenim Državama nije potrebna politika obuzdavanja Kine. Jedina zemlja koja može obuzdati Kinu jeste sama Kina. Dok se god Kina uzdržava od teritorijalnih konflikata sa susedima, Kina sebe obuzdava. SAD treba da krenu sa ekonomskim inicijativama u Jugoistočnoj Aziji, da reafirmišu svoje saveze sa Japanom i Korejom i da nastave da unapređuju odnose sa Indijom.
Konačno, tu je Rusija, zemlja u opadanju, ali sa nuklearnim arsenalom koji može uništiti SAD, pa samim tim predstavlja moguću pretnju Americi i drugima. Rusija, gotovo u potpunosti zavisna od prihoda od svojih izvora energije, je „ekonomija jednog useva“ sa korumpiranim institucijama i nesavladivim demografskim i zdravstvenim problemima. Intervencije predsednika Vladimira Putina u susednim zemljama i na Bliskom istoku i njegovi sajber napadi na SAD i druge, iako pokrenuti da bi se stvorila slika kako je Rusija ponovo moćna, samo su pokvarili dugoročne perspektive te zemlje. Kratkoročno, međutim, zemlje u opadanju često više reskiraju pa su samim tim opasnije – o čemu svedoči Austro-Ugarsko carstvo 1914.
To je stvorilo političku dilemu. S jedne strane, važno je odupreti se Putinovom dalekosežnom osporavanju zabrane državama da upotrebljavaju silu kako bi zauzimale teritorije svojih suseda, što je ustanovljeno liberalnim poretkom posle 1945. Istovremeno, Tramp je u pravu oko izbegavanja potpune izolacije države sa kojom imamo preklapajuće interese kada je reč o nuklearnoj bezbednosti, neproliferaciji, antiterorizmu, Arktiku i regionalnim temama poput Irana i Avganistana. Sankcije u oblasti finansija i energetike neophodne su radi odvraćanja; ali mi isto tako imamo naše autentične interese koji se najbolje podmiruju u dogovaranju s Rusijom. Niko ne može profitirati od novog Hladnog rata.
Sjedinjene Države nisu u opadanju. Hitan spoljnopolitički zadatak za Trampa biće da dotera svoju retoriku i uveri saveznike i ostale u dalju ulogu Amerike u liberalnom poretku sveta.
Autor je profesor na Harvardu
Copyright: Project Syndicate, 2016. www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
