Tramp mora da promeni pravila

To se u statistici može videti ništa manje jasno nego u njihovom besu. I, kao što sam više puta ukazivao, ekonomski sistem koji ne „isporučuje“ velikim delovima stanovništva je neuspešan sistem. Pa šta novoizabrani predsednik Tramp treba da uradi s tim u vezi?

U poslednjih trideset i nešto godina pravila američkog ekonomskog sistema bila su izmenjena tako da koriste malobrojnima na vrhu, a da škode ekonomiji u celini, a posebno 80 odsto ljudi koji su na dnu. Ironija Trampove pobede je u tome što je upravo Republikanska partija koju on sada predvodi pokrenula ekstremnu globalizaciju i usprotivila se politici koja bi ublažila traumu s kojom je globalizacija povezana. Ali istorija je bitna: Kina i Indija su sada integrisane u globalnu ekonomiju. Pored toga, tehnologija je toliko brzo napredovala da veliki broj radnih mesta u proizvodnji opada na globalnom nivou.

Posledica je da ne postoji način na koji bi Tramp mogao omogućiti vraćanje u SAD značajnijeg broja dobro plaćenih radnih mesta u proizvodnji. On može vratiti proizvodnju, kao naprednu proizvodnju, ali radnih mesta će biti malo. Takođe može vratiti radna mesta, ali to će biti slabo plaćena radna mesta, a ne dobro plaćena kao što je to bio slučaj pedesetih godina.

Ako je Tramp ozbiljan kada kaže da će rešavati problem nejednakosti, moraće ponovo da izmeni pravila tako što bi ona služila čitavom društvu, a ne samo ljudima poput njega.

Prvi zadatak biznisa je da podstakne investicije i time snažan dugoročan rast. Tramp bi posebno trebalo da naglasi ulaganje u infrastrukturu i istraživanja. Udeo investicija u osnovna istraživanja u BDP-u danas je niži nego što je bio pre pola veka, što je šokantno za državu čiji je ekonomski uspeh zasnovan na tehnološkim inovacijama.

Poboljšana infrastruktura povećala bi prihode od privatnih investitora, koji su takođe zaostajali. Osiguranje većeg pristupa finansijama malim i srednjim preduzećima, uključujući ona na čijem su čelu žene, takođe bi stimulisalo privatne investicije. Porez na ugljen-dioksid doneo bi tri dobitka za blagostanje: veći rast, pošto bi firme dodatno ulagale odgovarajući na povećane troškove emisije ugljen-dioksida; čistiju životnu sredinu; prihode koji bi mogli biti iskorišćeni za finansiranje infrastrukture i upravljanje naporima da se suzi ekonomski jaz u Americi. Međutim, s obzirom na to da Tramp negira klimatske promene, teško da će iskoristiti ove prednosti (što bi takođe svet moglo podstaći da počne da nameće carine na američku robu proizvedenu na način kojim se krše globalna pravila o klimatskim promenama).

Takođe je potreban sveobuhvatan pristup distribuciji dohotka, pošto je postojeći sistem među najgorima kada je reč o razvijenim ekonomijama. Tramp je obećao povećanje minimalne plate, ali teško da će pokrenuti druge kritične promene, poput jačanja kolektivnih ugovora i pregovaračke moći radnika, te obuzdavanja finansijalizacije i kompenzacija za direktore.

Reforme propisa moraju ograničiti štetu koju finansijski sektor može da napravi i osigurati da taj sektor iskreno služi društvu.

U aprilu je Veće ekonomskih savetnika predsednika Baraka Obame objavilo kratak dokument koji je pokazao povećanu tržišnu koncentraciju u mnogim sektorima. To znači manje konkurentnosti i više cene – i siguran put ka nižim realnim prihodima i ka direktnom smanjivanju plata. SAD se moraju pozabaviti ovim koncentracijama moći tržišta, uključujući njihove najnovije manifestacije u takozvanoj podeljenoj ekonomiji.

Američki regresivni poreski sistem – koji bogatima (i samo njima) pomaže da budu još bogatiji – takođe mora biti reformisan. Jasan cilj treba da bude prestanak s posebnim tretmanom kapitalnih dobitaka i dividendi. Drugi je obezbediti da kompanije plaćaju poreze – možda snižavanjem korporativne poreske stope za kompanije koje investiraju i otvaraju radna mesta u Americi i povećanjem za one koje to ne čine. Ali Trampova obećanja da će sprovesti reforme od kojih će najviše koristi imati obični Amerikanci nisu pouzdana; kako to već sa republikancima ide, od poreskih promena najviše će se okoristiti bogati.

Tramp verovatno neće daleko dogurati ni sa uvećanjem jednakosti u šansama. Obezbeđivanje predškolskog obrazovanja za sve i veće investicije u javne škole su od suštinske važnosti ako SAD hoće da izbegnu da postanu neofeudalna država u kojoj se privilegije i hendikepi nasleđuju iz generacije u generaciju. Međutim, Tramp je u vezi s ovim doslovno ćutao.

Obnova prosperiteta za sve bi zahtevala politike koje povećavaju pristup stanovima po prihvatljivim cenama, kao i zdravstvenoj zaštiti, sigurne penzije uz minimum dostojanstva, i koje bi svim Amerikancima, bez obzira na porodično bogatstvo, omogućilo da sebi priušte više obrazovanje u skladu sa njihovim sposobnostima i interesovanjem. I mada Trampa, magnata za nekretnine, mogu videti kako podržava masovnu ponudu stanova (od koje bi najviše koristi imali preduzetnici poput njega), opoziv zakona o zdravstvu (Obamaker) koji je obećao milione ljudi bi ostavio bez zdravstvenog osiguranja (nedugo nakon izbora on je nagovestio da bi mogao biti oprezniji u ovoj oblasti).

Problemi nezadovoljnih Amerikanaca – koji potiču iz decenija zanemarivanja – neće biti rešeni brzo niti konvencionalnim sredstvima. Efikasna strategija morala bi da obuhvati više nekonvencionalnih rešenja, kojima republikanski korporativni interesi teško da će biti naklonjeni. Na primer, pojedincima može biti dozvoljeno da uvećaju svoju penzionersku bezbednost izdvajajući više novca na njihove račune za socijalnu sigurnost, uz srazmerna povećanja penzionih doprinosa. Sveobuhvatne politike odsustva s posla iz porodičnih razloga i bolovanja Amerikancima bi pomogle da dostignu manje stresnu ravnotežu između posla i života.

Isto tako, mogućnost javnog finansiranja stambene izgradnje mogla bi biti ponuđena svakome ko je redovno plaćao poreze na 20 odsto učešća na kredit, srazmerno njegovoj sposobnosti da servisira dug po kamatnoj stopi neznatno višoj od one po kojima vlada može pozajmljivati i servisirati svoj dug. Isplate bi bile kanalisane kroz sistem poreskih prihoda.

Puno toga se promenilo otkako je predsednik Ronald Regan počeo da izdubljuje srednju klasu i da profitom od rasta zasipa one na vrhu, a politike i institucije SAD nisu išle u korak. Od uloge žena na radnom mestu do uspona interneta i sve većeg kulturnog diverziteta, Amerika u XXI veku fundamentalno je drugačija u odnosu na onu iz osamdesetih.

Ako Tramp zaista želi da pomogne onima koji su zapostavljeni, mora se uzdignuti iznad ideoloških bitaka iz prošlosti. Agenda koju sam upravo skicirao nije samo o ekonomiji: reč je o negovanju dinamičnog, otvorenog i pravednog društva koje ispunjava obećanja najdragocenijih vrednosti Amerikanaca. Dok je, na neke načine, ova agenda konzistentna s Trampovim predizbornim obećanjima, na mnogo drugih načina predstavlja njihovu antitezu.

Moja veoma mutna kristalna kugla pokazuje novo ispisivanje pravila, ali ne radi ispravljanja ozbiljnih grešaka Reganove revolucije, tog ugaonog kamena na poganom putu koji je mnoge ostavio iza sebe. Pre će biti da će nova pravila situaciju učiniti još gorom, isključujući još više ljudi iz američkog sna.

Autor je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, profesor na Univerzitetu Kolumbija i glavni ekonomista na Institutu Ruzvelt

Copyright: Project Syndicate, 2016.

www.project-syndicate.org