Tramp možda može da bude dobar za Evropu

Budući da se Tramp vratio u Evropu na samit G-20 u Hamburgu, vredi pitati da li su u pravu.

Prema većini procena, to što je Tramp predsednik Amerike je užasno za Evropu. Izgleda da on prezire Evropsku uniju. Njegov odnos s nemačkom kancelarkom Angelom Merkel je hladan u odnosu na njegovo prijateljstvo s turskim autoritarnim predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom ili u poređenju s njegovim divljenjem prema ruskom predsedniku Vladimiru Putinu.

Štaviše, Tramp pozdravlja skori izlazak Britanije iz EU; odmah nakon što se prvi put sastao s premijerkom Terezom Mej, navodno je sa entuzijazmom pitao:“Ko je sledeći?“ Konačno, Tramp je sa zakašnjenjem ponovo potvrdio Član 5 NATO-a (kojim se obećava uzajamna odbrana); Sjedinjene Države je povukao iz Pariskog sporazuma o klimatskim promenama, koji je veoma popularan u Evropi; i smanjio je finansije SAD za Ujedinjene nacije, koje imaju snažnu podršku u Evropi.

Ne iznenađuje što je Tramp lično nepopularan u Evropi. Nedavno sprovedena anketa agencije „Pju riserč“ pokazuje da u njega poverenje ima samo 22 odsto Britanaca, 14 odsto Francuza i 11 odsto Nemaca. Ali sama ta nepopularnost, koja je više antitrampovska nego antiamerička, pomaže da se učvrste evropske vrednosti.

Ranije ove godine je postojao strah da je rastuća plima one vrste nacionalističkog populizma koji je doveo Trampa na vlast i doveo do Bregzita na pragu da preplavi Evropu, čak pružajući Marini le Pen iz ekstremne desnice predsednički mandat u Francuskoj. Izgleda da je umesto toga populistički talas vrhunac dostigao sa izborom Trampa za predsednika. Populisti su od tada poraženi u Austriji i Holandiji; Francuska je izabrala Emanuela Makrona, novajliju iz redova centra; a Mejova, zagovornica „tvrdog“ Bregzita, izgubila je parlamentarnu većinu na vanrednim opštim izborima.

Evropa se još uvek suočava sa sporim rastom, visokom stopom nezaposlenosti i političkom razjedinjenošću koji je muče u deceniji nakon globalne finansijske krize 2008. Ali, ko god bude pobedio na izborima u Nemačkoj u septembru, biće umereni, a ne ekstremni nacionalista i razumeće značaj saradnje s Makronom da bi se ponovo pokrenuo francusko-nemački motor-pokretač evropskog napretka.

Izgleda da će pregovori o Bregzitu biti kompleksni i izazivaće nesuglasice. Za zagovornike „mekog“ Bregzita, koji žele da očuvaju pristup Britanije evropskom jedinstvenom tržištu, problem je što je izglasavanje Bregzita uglavnom odražavalo zabrinutosti u vezi s migracijom, a ne u vezi sa sitnim pojedinostima pravila jedinstvenog tržišta. Ipak, Evropa odbija da omogući slobodan protok robe i usluga bez slobode kretanja ljudi. U Britaniji trenutno živi oko tri miliona Evropljana, a milion Britanaca živi u Evropi.

Potencijalni kompromis bi se mogao naći stvaranjem evrobritanskog entiteta, koji bi garantovao prava građana i jedne i druge strane, istovremeno omogućavajući neka ograničenja imigracije kao i ograničenja u vezi s jednim delom robe. O tom entitetu bi se moglo razmišljati kao o koncentričnim krugovima, gde sloboda kretanja karakteriše unutrašnji krug EU, a omogućena ograničenja spoljni krug.

Da li će takvi kompromisi biti mogući zavisi od fleksibilnosti Evrope. Evropljani su u prošlosti govorili o omogućavanju „varijabli za brzinu“ kretanja ka implicitno postavljenom cilju „sve čvršće unije“. Taj cilj uspostavljanja federacije bi morao da se zameni, a metafora „različiti nivoi“ bi morala da zameni metaforu „različite brzine“.

Mnoge evropske elite su već postale fleksibilnije u pogledu evropske budućnosti i prevazišli su federalistički cilj da bi stvorili viziju evropskog jedinstva koji je sui generis. Oni ukazuju da tri različita nivoa učešća već postoje u Evropi – carinska unija, evro i Šengenski sporazum o uklanjanju unutrašnjih granica. Odbrana bi mogla postati četvrti.

U prošlosti evropski napredak u domenu odbrane je osujećivan ne samo zabrinutostima u vezi sa suverenitetom, već i garancijom bezbednosti koje su nudile SAD. Budući da Tramp stvara sumnje u vezi s pouzdanošću Amerike, pitanje bezbednosti je izbilo u prvi plan.

Napori za uspostavljanje zajedničkog evropskog sistema odbrane su počeli, ali taj proces je spor. Pored Britanije, samo Francuzi imaju velike kapacitete ekspedicijskih snaga, dok Nemačku ograničava istorija da učini više. A Britanija nikada nije bila rada da učini bilo šta to bi moglo da bude konkurentno NATO-u. Ali ti stavovi počinju da se menjaju.

Opet može da pomogne slika koncentričnih krugova. Uoči rata u Iraku ranih 2000-ih, neki su tvrdili da, kada je reč o bezbednosti, Amerikanci su s Marsa, dok su Evropljani s Venere. Ali svet se menja, a Evropa se sada suočava s nizom spoljnih pretnji. Napadi Rusije na Gruziju i Ukrajinu su podsetili Evropljane na opasnosti s kojima se suočavaju od njihovog najvećeg suseda. Odvraćanje Rusije će i dalje iziskivati snažan NATO.

Međutim, još jedan paket pretnji bi mogao da potekne od nasilja na Balkanu. Pojedini posmatrači smatraju da je nedavno za dlaku izbegnut rat u Makedoniji. Evropske mirovne snage bi mogle da daju ogroman doprinos stabilnosti u regionu.

Treći set pretnji po Evropu javlja se u Severnoj Africi i na Bliskom istoku. Libija je u haosu i predstavlja izvor opasnih putovanja očajnih migranata preko Sredozemlja i takođe se može pretpostaviti kakva je potreba da se zaštite građani ili spasu taoci u regionu. Tu bi francuski ekspedicijski kapaciteti, možda udruženi s britanskim, mogli da pomognu da se pruži bezbednost. Čak i ako Britanija ne učestvuje, ostali Evropljani bi mogli da pomognu, kao što Nemačka sada radi prilikom hvatanja u koštac s terorizmom u Maliju.

Evropa je mnogo daleko od zajedničke strukture odbrane, ali potreba raste. A ironično, nepopularni Tramp se možda može pokazati više kao pomoć nego kao kočnica.

Autor je profesor na Harvardu