Tramp je pretnja „orbanizaciji“ kontinenta, a da li je Evropa spremna za pobedu Kamale Haris?

Ukazuje da je nivo te nelagode u SAD skoro koliko je u Evropi.

Izbori u SAD su daleko najuticajniji na globalnom nivou, a region koji će biti najviše pogođen je Evropa a ishod izbora i pomeranje vezano za bezbednost, ekonomiju i demokratiju osetiće se širom kontinenta više nego u bilo kom drugom delu sveta.

Evropski kreatori politike i stručnjaci u Briselu i nacionalnim prestonicama svesni toga uznemireni su više od godinu dana. I više se samo brinulo nego što su se preduzimali akcije.

Štaviše, dok smo se skoro isključivo koncentrisali na ono što bi reizbor Donalda Trampa mogao da znači nismo mnogo razmišljali o tome kako bi administracija Kamale Haris mogla da izgleda.

Većina evropskog planiranja se bavila potencijalnim uticajem na ekonomiju, kao što je detaljno razmišljanje o tome kako bi EU mogla da reaguje na tarifni rat sa SAD pod drugim Trampovim predsedništvom.

Verovatno bi počelo sa mešavinom velikodušnih ponuda za pregovaračkim stolom, nakon čega bi usledile mere odmazde da one ne uspeju. Međutim, ostaju dva pitanja.

Ako SAD povećaju carine na proizvode iz EU, kako bi evropske zemlje to savladale u pozadini već eskalirajućeg trgovinskog rata EU protiv Kine? I kako bi reagovali na mogući trosmerni ekonomski rat, na primer kada bi SAD primenile sekundarne sankcije na proizvode EU koji se oslanjaju na kineske komponente ili tehnologiju?

Ako se najgore izbegne i Haris bude izabrana, Evropljani su prilično lenjo pretpostavili da će se (blago protekcionistički) pristup Džo Bajdena prema trgovini, investicijama i industriji nastaviti.

Iako ovo može ili ne mora biti tačno, nejasno je koja vrsta koordinacije bi se mogla uspostaviti ili ojačati sa SAD kako bi se osiguralo da se Evropljani ne nađu na začelju, kao što su bili 2022. godine nakon usvajanja inflatornog akta SAD, koji je ugrozio rastuću zelenu industriju EU prebacivanjem investicija u SAD.

Što se tiče bezbednosti, ovo je oblast koja izaziva daleko najveću zabrinutost u Evropi. Dok malo nas veruje da bi se SAD zaista povukle iz NATO-a pod drugim Trampovim mandatom, malo nas sumnja u to da bi Vašington prepustio Ukrajinu njenoj sudbini, što bi verovatno dovelo do dogovora Rusije i SAD na uštrb Ukrajinaca i drugih Evropljana.

Kakav takav „mir“ takođe može dovesti do evropske podele između onih koji bi (mudro) to videli kao šavove koji bi omogućili Vladimiru Putinu da se pripremi za svoj sledeći gutljaj evropske teritorije, i drugih koji bi sledili liniju Tramp-Džej Di Vens o predaji Ukrajine.

Upravo zato što bi bezbednosne i političke implikacije za Evropu mogle biti tako ozbiljne, Trampov reizbor bi mogao biti dovoljno traumatičan za Evropljane da zaista naprave iskorak u odbrambenoj integraciji.

To je nešto što francuski predsednik Emanuel Makron promoviše dugi niz godina pod naslovom evropske strateške autonomije.

Praktičnije, pitanje je kako bi finansiranje i propisi EU – kao i mogući pakt o bezbednosti EU-Britanija – mogli da se iskoriste za podršku evropskom stubu unutar NATO-a.

Tragično ali jedva da je ikakva pomisao o tome kakve bi mogle biti bezbednosne implikacije predsedništva Kamale Haris. Sigurno je da ne bi bilo naglog povlačenja SAD iz Ukrajine i NATO-a. Ali verovatno bi došlo do postepenog povlačenja SAD-a, čime bi početak integrisane evropske odbrambene strategije bio podjednako važan.

I tu dolazi kvaka-22: dok bi Trampovo predsedništvo učinilo Evropljane mnogo spremnijim da se udruže u odbrani, ali manje verovatno da će uspeti sa neprijateljskom administracijom preko Atlantika, predsedništvo Harisove bi učinilo Evropljane mnogo manje spremnim da integrišu svoju odbranu čak i iako je uspeh verovatniji s obzirom da bi Evropljani imali saveznika u Beloj kući.

Šok talasi američkih izbora i njihovih posledica takođe će odjeknuti širom demokratskih institucija kontinenta.

Kada je Tramp prvi put došao na vlast 2016. Evropa je prošla vrhunac svog prvog talasa nacionalističkog populizma, podstaknutog ekonomskom i migracionom krizom 2010-ih.

Tada su Trampovi izbori podstakli evropsko jedinstvo i demokratiju, a nemačka kancelarka Angela Merkel je prikazana kao lidererka slobodnog sveta. Ti dani su prošli. Evropa je danas na svom drugom, verovatno mnogo većem, nacionalističko-populističkom talasu, o čemu svedoče nacionalni izbori u nekoliko zemalja u poslednjih nekoliko godina i evropski izbori u junu.

Pobeda Haris, sa njenim naglaskom na slobodi, podeli vlasti i građanskim pravima, ojačala bi liberalne demokrate u Evropi i mogla bi čak da odvede evropski nacionalističko-populistički talas u stagnaciju ili pad.

To bi svakako otežalo nacionalističkim vladama, ne samo u Mađarskoj, već i u Slovačkoj, Italiji, Holandiji i možda Austriji, da se bave neliberalnim reformama po pitanjima kao što su LGBTQ+ prava, abortus, azil, medijske slobode i nezavisnost sudstva.

Liberalne demokrate u Evropi bi bile podstaknute da uzvrate, verovatno uz podršku administracije Kamale Haris.

Trampov izbor bi, međutim, imao potpuno suprotan efekat, ubrzavajući „orbanizaciju“ Evrope i ohrabrujući krajnje desničarske lidere, stranke i vlade širom kontinenta.

Nije ni čudo što se Evropljani osećaju tako zabrinuto. Ne samo da su naša ekonomija i bezbednost u velikoj opasnosti, već i naše buduće postojanje kao liberalnih demokratija visi o koncu, zaključuje Toči.