Tramp otključava srce Kremlja

To se naročito odnosilo na odijum koji je stvoren u vašingtonskim medijima i establišmentu prema ruskom predsedniku Putinu, ali i Rusiji uopšte. Američki predsednik Tramp stigmatizovan je od prvog dana kao „ruski kandidat“, ako ne i kao „ruski predsednik“ u Beloj kući, zbog, još u izbornoj kampanji, javno iskazane spremnosti da „sklopi posao“ s ruskim predsednikom. Od tada, sve je učinjeno da se upravo to onemogući. Pošto „ruska istraga“ protiv Trampa još traje, Trampova nakana da se usred nje sretne sa ruskim predsednikom signalizira njegovo tvrdo uverenje da od nje neće biti ništa i da će se okončati neuspehom.

Šta se dogodilo u međuvremenu te je pronađen protivotrov koji je uklonio „zatrovanu afmosferu“ i prepreke za susret dvojice predsednika? Čini se da je severnokorejski lider Kim DŽong Un bio taj koji je Trampu otvorio vrata Kremlja. Samo nekoliko dana pre susreta sa američkim predsednikom, ruski ministar spoljnih poslova, Sergej Lavrov, bio je u Pjongjangu i tu je dovoljno ubedljivo ohrabrio severnokorejskog lidera da krene u dogovor sa američkim predsednikom. Bez obzira na neizvesne rezultate ovog susreta, Tramp je dokazao da on može da dobije ono što želi od najtvrdokornijih američkih protivnika. I ne samo to, nego da za to dobije i priznanje.

Tramp je, svestan značaja ovog uspeha postao samouvereniji, pa već tada moglo je da se nasluti da u planu ima ambicioznije korake. Na samitu G7 javno je izvređao kanadskog premijera, da bi okupljene pitao gde je tu Rusija, zašto nje nema za pregovaračkim stolom. Rekao je i da je Krim ruski, što ne samo da otključava vrata, nego i srce Kremlja.

Za prevazilaženje problema ne uzima se u obzir samo tekuća međunarodna konjunktura, nego i istorijski primeri. Slično kao i danas, još 2001. jedna od prvih odluka novoizabranog predsednika DŽordža Buša Mlađeg, bilo je proterivanje velike grupe ruskih diplomata. Moskva je odgovorila na isti način, pa je nastala ozbiljna kriza u međunarodnim odnosima.

Da bi se izbeglo dalje zaoštravanje, sveži ruski predsednik Putin odlučio je da se ne ulazi u spiralu konfrontacije, nego da se bez odlaganja organizuje susret na vrhu. Do susreta je došlo 16. juna 2001. u LJubljani. Na njemu nije bilo istorijskih dostignuća, ali je omogućio da se uspostavi diskretna komunikacija dva predsednika i da bi se oni upoznali „oči u oči“. Pokazalo se da je to bilo od velikog značaja da SAD i Rusija bez velikih trzavica prođu kroz komplikovano vreme koje je usledilo: napad na NJujork 11. septembra 2001, a potom američka invazija na Avganistan i na Irak.

Mesto za susret je tehničko pitanje. U vreme Buša Mlađeg i Putina bila je to LJubljana. Iako je LJubljana i ovoga puta, od početka, nastojala da do susreta dođe u njoj, imajući na svojoj strani argument „prve dame“, te nije proterala ni jednog ruskog diplomatu u vreme „afere Skripalj“, čini se da će ovoga put Beč imati prednost. Austrija se u martu takođe nije pridružila merama Evropske unije, uz obrazloženje kancelara Kurca, da ona želi da bude „most istoka i zapada“, što će sada, po svemu sudeći, i biti.

Putin i Tramp imaju o čemu da razgovaraju. Od njih se očekuje da otvore puteve komunikacije dve zemlje i da, po tradiciji, predsedničke susrete učine redovnim. Najvažnije je ublažavanje najoštrijih razmimoilaženja, koja mogu da dovedu do ozbiljnih rusko – američkih incidenata na kopnu, moru i vazduhu. U pitanju je vojna saradnja i komunikacija, trenutno najočiglednija u Siriji.

Druga grupa pitanja su nagomilani problemi bilateralne i multilateralne bezbednosti, od kontrole strateškog naoružanja do regionalnih sukoba u kome su obe zemlje umešane. Treća grupa su ona pitanja u kojima postoji potpuno razmimoilaženje, a ona se uglavnom odnose na unutrašnja pitanja i na unutrašnje uređenje, vrednosti i osnovnih principa na kojima treba da se gradi novi međunarodni poredak. Četvrta grupa pitanja odnosi se na barijere koje su podignute u kretanju građana dve zemlje, otežano ili onemogućeno odbijanje viza, sprečavanje poseta.

Rusija i SAD imaju mnogo toga jedno drugom još da ponude, ali dve od njih su aktuelne i posebno primamljive. Posle ruske spremnosti da bude kooperativni učesnik u poslu od velikog američkog značaja u Severnoj Koreji, razume se, odmah se otvara mogućnost za suočavanje s narednom preprekom – Iranom. Bez Rusije, čini se gotovo sigurnim, u Iranu ne može da se postigne mnogo, bar ne na način koji bi doveo do najboljeg ishoda uz najmanju cenu.

Tramp je, čini se, spreman da učini ustupak Rusiji tamo gde njemu mnogo ne znači, a Rusiji je važno: u širenju NATO na istok, kada je reč o neposrednom ruskom susedstvu. To će biti sasvim dovoljno da obe strane budu zadovoljne postignutim, a da ostali ponovo povrate osećaj postojanja kakve – takve ravnoteže u međunarodnim pitanjima.