Tramp protiv Zapada

Iako kandidatkinja demokrata Hilari Klinton ima vođstvo u anketama javnog mnjenja, ono se smanjilo do gotovo izjednačenih rezultata, što znači da bi njen protivnik iz republikanskih redova i te kako mogao da trijumfuje. Zapravo, američki posmatrači sada razmatraju šta bi obuhvatalo prvih sto dana na funkciji predsednika Trampa. I to nije lepo.

S Trampovom kandidaturom realnost je postala manje verovatna nego fikcija. Ni jedan se holivudski scenarista ne bi usudio da izmisli predsedničkog kandidata, a kamoli pravog predsednika, koji je apsurdan kao Tramp. Poređenja radi, Kevin Spejsi u ulozi Frenka Andervuda, zlog i lukavog protagoniste američke verzije televizijske serije Kuća od karata, koji zapravo u seriji učini ubistvo, izgleda kao neka vrsta hibrida Kanta i Linkolna.

Tramp je Musolini američkog rijaliti programa. On nije samo populistički, izolacionistički političar; on je karikatura političara. NJegovim izborom za predsednika američki glasači bi postigli ono što nikada nije mogao ni Sovjetski Savez za vreme Hladnog rata ni islamistički fundamentalisti danas – potkopavanje i potencijalno uništavanje demokratskog sistema najveće svetske sile.

Razmotrite podršku koju Trampu pruža ruski predsednik Vladimir Putin, takoreći najistaknutiji autoritaran suparnik Zapada. S obzirom na njegovo omalovažavanje demokratskog modela Zapada, gospodar Kremlja Trampovu kandidaturu smatra božjim darom. Trampov izbor bio bi definitivni dokaz da bogovi despotizma nisu napustili svoje zemaljske sluge uprkos borbi protiv prosvetiteljskog duha razuma i slobode, koja je trajala više od dva veka.

Čak i da Tramp ne pobedi, činjenica da bi mogao da bude toliko blizu pobede, da ga nisu nedvosmisleno odbacili kao kandidata američki birači, a da ne spominjemo celokupni establišment Republikanske partije, nije dobar znak za vrednosti i principe na kojima počivaju zapadne demokratije. Ali bi Trampova demokratija bila očito mnogo destruktivnija. A prosta pretpostavka da se to neće dogoditi, da je taj scenario isuviše apsurdan i opasan da bi se razmatrao, samo će ga učiniti još verovatnijim.

Jedan primer toga je izglasavanje Ujedinjenog Kraljevstva u junu da napusti EU. Takoreći su se svi stručnjaci složili da će Bregzit imati ozbiljne ekonomske posledice, a mnogi proevropski orijentisani Britanci su toliko imali poverenja u svoje kolege birače da se nisu ni mučili da glasaju. Avaj, opcija „napusti“ je odnela prevagu, izazvavši finansijsko i ekonomsko previranje i nagli porast zločina mržnje. Budućnost Britanije i Evrope je i dalje neizvesna.

Pokretačka snaga koja stoji iza izglasavanja Bregzita bio je strah i lažna nostalgija. Britancima je obećan povratak idealizovanoj prošlosti mira i prosperiteta, kada su sami bili gospodari svoje sudbine. I rečeno im je da su podmukle spoljne sile – od migranata do institucija EU – razlog svih njihovih problema. Kampanja „ostani“ je sa svoje strane bila teška kada je reč o činjenicama i laka kada je reč o emocijama.

Paralele sa aktuelnom američkom predsedničkom kampanjom privlače pažnju. Dok se Klinton trudi da nadahnjuje, Tramp pobuđuje najniže strasti.

Naročito za bele Amerikance, koji se suočavaju sa evolucijom kontinenta, na kojem će za manje od 30 godina dominirati govornici španskog, mešavina straha i nostalgije koju obezbeđuje Trampova kampanja predstavlja moćan napitak. Ne iznenađuje što Tramp prolazi naročito dobro među belcima koji nemaju fakultetske diplome, a relativno loše među onima s manje pozitivnim sećanjima o prošlosti, odnosno među ženama i manjinama.

U svojoj knjizi iz 2009. Geopolitika emocija tvrdio sam da dok je dvadeseti vek bio vek ideologije, 21. vek će biti vek identiteta. Na moje zaprepašćenje izgleda da izglasavanje Bregzita i Trampova kandidatura potvrđuju moju prognozu. Politika identiteta, uključujući pitanja suvereniteta i bezbednosti, zamenila je racionalne ekonomske bojazni kao glavni pokretač izbora birača. Najzad, čoveku nije potreban samo hleb za život.

Istini za volju, ekonomski faktori doprinose pojavi politike identiteta. Povećanje prihoda i nejednakost u imovini oslabili su srednju klasu, podstičući mnoge na „revolt“ protiv elite. Kako je britanski novinar Martin Vulf rekao, za mnoge se liberalna demokratija i globalizovani kapitalizam više ne slažu i zapravo se možda direktno kose jedno s drugim. Sada se čini da mnogi žele da unište i jedno i drugo.

Ali je situacija znatno eskalirala zahvaljujući terorističkoj pretnji koja je preuveličana, zajedno s generalnim širenjem straha od imigranata. LJudi se možda ubeđuju da žive u relativnom siromaštvu ako to znači da će ostati bezbedni. Ali, kada su suočeni sa izgledima da budu i siromašni i nebezbedni, strah se udružuje s besom da bi nadvladao razum.

U tom kontekstu sve postaje moguće, čak i nešto nezamislivo kao što je Trampovo predsednikovanje. Činjenica da establišment predstavlja Klintonova uz njenu dugogodišnju nepopularnost i činjenicu da je mediji i republikanci opisuju kao slabašnu staricu, ne pomaže.

Amerikanci, ali ne samo Amerikanci, će gledati ostatak kampanje s radoznalošću Rimljana koji gledaju borbu gladijatora. Ali nismo u rimskom amfiteatru. Budućnost Zapada, ako ne i demokratije, zavisi od toga koji je takmičar još uvek na nogama na kraju trke.

Autor je viši savetnik na Institutu Montein u Parizu

Copyright: Project Syndicate, 2016.
www.project-syndicate.org