Foto: EPA/ MICHAEL REYNOLDSPovlačenjem američkih trupa iz severne Sirije predsednik SAD Donald Tramp je još jednom nagovestio da njegova administracija priznaje samo dva nacionalna interesa na Bliskom istoku – obuzdavanje Irana i bezbednost Izraela.
Imajući u vidu ovo prvo, SAD su nedavno poslale još trupa u Saudijsku Arabiju, koja je glavni neprijatelj Irana u regionu. Kada je reč o ovom drugom, Tramp je više puta rekao da će predstaviti plan za uspostavljanje mira između Izraela i Palestinaca. Pošto bi takva inicijativa mogla da postane faktor u američkoj predsedničkoj kampanji 2020, Tramp će morati uskoro da odluči da li da ispuni to obećanje čim nova izraelska vlada stupi na dužnost nakon parlamentarnih izbora koji su prošlog meseca održani u zemlji.
Tramp je svom zetu DŽaredu Kušneru dodelio zadatak da razradi detaljan mirovan plan. Iako to predstavlja odstupanje od prethodnih diplomatskih napora SAD, čiji je cilj uvek bio da se Izraelci i Palestinci navedu na pregovore o mirovnom sporazumu pod američkim pokroviteljstvom, ovaj novi pristup ne mora da bude loša ideja jer izgleda da obe strane nisu u mogućnosti da same krenu napred. Palestinska uprava – koja je dezavuisana na glasanju u Gazi 2006, na čijem su čelu lideri u godinama i koju potkopava korupcija, izgubila je legitimitet koji bi joj bio potreban da bi napravila ustupke. Izrael u međuvremenu je toliko gravitirao udesno da nijedna vlada ne bi mogla da predloži Knesetu mirovni plan koji bi bio prihvatljiv za obe strane.
Arbitrator bi u teoriji mogao da savlada ove prepreke. Štaviše, Kušnerove bliske veze sa Izraelom paradoksalno mogu da budu dodatni adut.
Istorija pokazuje da pobednici u geopolitičkim sukobima gotovo se nikada dobrovoljno ne odriču plodova svoje pobede. Izrael, regionalna supersila s postindustrijskom ekonomijom, nuklearnim oružjem i postojanim savezništvom sa SAD, očito ima sredstva da nametne svoju volju slabom palestinskom neprijatelju.
Nijedan mirovni sporazum Izraelaca i Palestinaca ne može da ne odrazi ovu neravnotežu moći. Štaviše, nijedan spoljni faktor, bez obzira na to da li je reč o evropskim silama ili čak arapskim vladama, neće uticati na tu ravnotežu – Evropljani su podeljeni na tu temu, a arapske zemlje u Persijskom zalivu su uglavnom defakto postale saveznici Izraela protiv Irana.
Izrael zato drži ključ za rešenje sukoba. Ali to podrazumeva ubeđivanje izraelske javnosti da prihvati establišment strane zemlje, moguće neprijatelja, na samo 15 kilometara od svog glavnog grada.
Ova promišljanja pomažu da se objasne brojne usluge koje je Trampova administracija učinila Izraelu, uključujući prebacivanje američke ambasade u zemlji iz Tel Aviva u Jerusalim i priznavanje od strane Sjedinjenih Država aneksije Golanskih visoravni Izraelu. Kušnerov cilj jeste da pokaže Izraelcima da mogu da veruju Trampu kada iznese mirovne predloge na sto. Pristup SAD očito daje rezultate do te mere da je Tramp sada popularniji u Izraelu od premijera Benjamina Netanjahua.
Kušnerov plan je sada spreman. Pre nekoliko meseci mi je rekao da je na 50 strana. Iako je sadržaj plana dobro čuvana tajna, najverovatnije će biti blizak stavu Izraela. Predlogom SAD se možda stoga može Palestincima ponuditi pre visoki stepen autonomije nego u potpunosti razvijena država i da se zadrži veći deo izraelskih naselja na Zapadnoj obali.
Da li je zato Kušnerov plan osuđen na propast? To je definitivno najizvesnije s obzirom na nesposobnost prethodnih američkih predsednika da u proteklih dvadeset godina donesu mir u region.
Ali ništa ne smemo da isključimo. Trampova administracija je u junu iznela zaseban predlog za ogromnu ekonomsku pomoć Zapadnoj obali i Gazi, uključujući oko 50 milijardi dolara u investicijama tokom deset godina. Takav jedan paket i te kako može da se dopadne ljudima u veoma teškoj ekonomskoj situaciji. Štaviše, na Zapadnoj obali je „pet do dvanaest“ – stalno širenje izraelskih naselja će uskoro onemogućiti teritorijalan kompromis koji je neophodan za uspostavljanje održive palestinske države.
Palestinci se zato suočavaju sa izborom između nezadovoljavajućeg kompromisa i stalnog (i uskoro nepovratnog) pogoršanja svoje situacije. Možda će zaključiti da će prihvatanje sporazuma biti dobar prvi korak. To je barem Kušnerov proračun, koji stalno govori da će njegov plan biti „bolji za Palestince nego što oni misle“.
Istovremeno, obe strane će osetiti olakšanje pošto neće morati da odgovaraju na pritisak SAD. Palestinci se boje da im se ne nametne kvazi izraelski diktat. A Izrael zna da Tramp, koji ima čistu poslovnu percepciju diplomatije, očekuje da on isplati njegovu velikodušnost tako što će napraviti ustupke u pravcu postizanja mirovnog sporazuma.
Naposletku, status kvo ide naruku Izraelu koji može da zadrži Zapadnu obalu, a da ne mora da donese odluku da li da Palestince učini izraelskim državljanima ili strancima na njihovoj teritoriji. Štaviše, Izrael može da zaključi da mu njegova ogromna vojna superiornost u regionu daje garancije za bezbednost barem onoliko koliko bi i bilo koji mirovni sporazum, ako ne i više.
Sada sve zavisi od Trampa koji je javno obećao da će mirovni plan svoga zeta preneti obema stranama. Ali štagod da Tramp odluči i kogod da pobedi na predsedničkim izborima u SAD 2020. jedno je jasno – Izrael i Palestinci ne mogu sami da postignu mirovni sporazum, što sada priznaju čak i najvatrenije pristalice Izraela u SAD. Svaki sledeći pokušaj da se posreduje u konfliktu moraće da bude zasnovan na priznavanju te realnosti.
Kao i američki predsednici pre njega Trampu i te kako može da ne pođe za rukom da obezbedi mirovni sporazum između Izraelaca i Palestinaca. Ali predlaganjem sporazuma umesto da samo posredovanjem pokušava da ga izdejstvuje između dve strane ipak bi mogao da uspostavi model koji treba da slede njegovi naslednici.
Autor je bivši ambasador Francuske u SAD
Copyright: Project Syndicate, 2019.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
