Tramp u Putinovom dvorištu

Bombardovanjem vazduhoplovne baze u zapadnoj Siriji Trampova administracija je zakoračila u ogroman vakuum moći na Bliskom istoku. Ali šta je sledeće što će Tramp uraditi, ako će uopšte nešto da radi?

Budući da je usledila šest godina nakon građanskog rata, u kojem je ubijeno oko 400.000 civila, a više miliona raseljeno, Trampovu neočekivanu intervenciju pohvalila je većina američkih političara, mada je ona izvršena bez neophodnog odobrenja Kongresa. Sirijske pobunjeničke grupacije i američki međunarodni saveznici (uključujući one sa upravo završenog samita šefova diplomatija zemalja G7 u Italiji) pozdravili su napad Sjedinjenih Država na snage sirijske vlade.
Tramp je pomoću 59 raketa tipa „homahavk“ uputio poruku Asadovom režimu i njegovim zaštitnicima, posebno Rusiji i Iranu, da je za razliku od svog prethodnika Baraka Obame voljan da nametne „crvene linije“. Ne iznenađuje što je Kremlj Vladimira Putina osudio napad Sjedinjenih Država, tvrdeći da su SAD prekršile međunarodno pravo, što je sporna tvrdnja s obzirom da je Sirija potpisnica međunarodnog sporazuma koji zabranjuje hemijsko oružje.

Ali kakvu god tvrdnju iznedrila Trampova odluka, izgleda da je osuđena da je zagluši posledičan žamor njegove administracije o strateškoj haotičnosti. Iako je Niki Hejli, ambasadorka SAD pri UN, ukazala da je smena Asada sada prioritet, državni sekretar SAD Reks Tilerson tvrdi da je poraz Islamske države (ID) i dalje na vrhu američke agende. Još gore, na Trampovu odluku da preduzme vojnu akciju navodno je uticala njegova ćerka Ivanka koja je tvrdila da su je „ražalostile i razbesnele“ slike žrtava hemijskih napada.

Impulsivna delovanja vođenja ličnim emocijama nisu zamena za dugoročnu spoljnu politiku. Zapravo, ono što je Rusiji omogućilo da se utka u sirijski konflikt jeste prvenstveno manjak jasnog i sveobuhvatnog pristupa. Iz Putinove perspektive Obamina nevoljnost da se angažuje stvorila mu je sjajnu priliku da iskoristi svojih pet minuta na Bliskom istoku.

Putinov cilj u regionu nije da zadobije dugoročan ili pozitivan uticaj. Umesto toga, on želi da postavi Rusiju između raznih aktera kojima nedostaje koherentan pristup jedan prema drugom, te da tako unapređuje moć i prestiž Rusije. Kao svaki dobar operativac KGB-a Putin manipuliše svim stranama da bi unapredio sopstvenu agendu. I novi tip Varšavskog pakta već dobija obličje.

U okviru ove strateške igre Rusija radi na tome da poveća svoj uticaj na najbližeg saveznika Amerike – na Izrael. Putin i izraelski premijer Benjamin Netanjahu samo su prošle godine imali pet sastanaka i produbili su bilateralne veze. Stisnut sankcijama koje su nametnute zbog aneksije Krima Putin se okreće izraelskom tehnološkom sektoru da bi obezbedio ono što Zapad više neće. Izrael se sa svoje strane nada da će Rusija pomoći da se zauzda Iran. Suprotno pojedinim Netanjahuovim izjavama Izrael se ne protivi intervenciji Rusije u Siriji; veruje da je Asad manje zlo od haotične propale države kao što je Libija nakon smene pukovnika Gadafija 2011.

Putin takođe pravi prodore u Iraku. Kremlj je prošle godine u Bagdad poslao najveću delegaciju u proteklih nekoliko godina, čak više od sto zvaničnika, da osnaži trgovinske i bezbednosne veze. Okosnicu razmena koje su otud proizišle uglavnom su činili vojna pomoć, mada se Putin takođe dodvorava novom ambasadoru Iraka u Rusiji Hajdaru Mansuru Hadiju, uz mogućnost saradnje u energetskom sektoru.

Onda je tu Avganistan, gde Rusija nastoji da uspostavi održivi odnos s Talibanima, ponavljajući ponašanje SAD iz 1980-ih. Dodvoravanjem Talibanima Putin pomaže da se destabilizuje ionako slaba vlada u Kabulu, a sebe čini nezamenljivim u svakoj strategiji SAD za izbegavanje najdužeg rata u svojoj istoriji.

Rusija i u Egiptu pokušava da povrati svoj uticaj iz sovjetske ere. I imala je nekog uspeha sa egipatskim predsednikom Abdelom Fatahom el Sisijem, entuzijastičnim obožavaocem Putinovog modela vladanja gvozdenom pesnicom, koji takođe ima snažan interes u ponovnoj izgradnji turističke industrije Egipta, što je napor kojem Rusija može da doprinese. Pre nego što su teroristi 2015. razneli avion s ruskim turistima dok je leteo iznad Sinaja Rusi su činili 30 odsto posetilaca Egipta. Iako je Rusija nedavno ponovo uvela komercijalni let za Egipat, samoubilački napadi u dve koptske crkve na praznik Cveti doveli su u pitanje Sisijevo obećanje o bezbednosti.
Nevolje Egipta pružaju Putinu dodatne mogućnosti za pružanje pomoći. Rusija je već dobila dozvolu da proširi svoju specijalnu industrijsku zonu u Port Saidu, a Vlada je potpisala milijarderske ugovore za rusku vojnu opremu, uključujući raketne sisteme. Štaviše, Egipat je Rusiji dao pristup vazduhoplovnim bazama da bi rasporedila specijalne snage u Libiji u znak podrške Halifi Haftaru, ratnom profiteru koga podržava Putin.

Putinova spoljna politika nije samo zasnovana na projekciji ruske moći, već i na iskorišćavanju tuđih slabosti. Zadobivši poverenje posrnulih režima obećanjima da će ih podupreti može izgledati kao uspešna strategija, ali kuća koju Putin gradi je od karata. Rusija nema ni bogatstvo ni vojnu moć da podržava posrnule režime ad infinitum. Putin to mora da zna. Tilerson sigurno zna.
Za vreme svoje posete Moskvi ove nedelje ispostavilo se da Tilerson jasno stavlja do znanja da ako Putin i dalje bude bio deo problema na Bliskom istoku, odnos Rusije sa SAD će se dodatno pogoršati. Pošto Putin poštuje snagu i želi da ga SAD tretiraju kao ravnopravnog, mogao bi i te kako da bude ubeđen da će postati deo rešenja.

S obzirom da su bilateralni odnosi na tako niskom nivou, nekako je obećavajuće to što su za vreme Tilersonove posete obe strane pristale da se uspostave radne grupe za njihovo unapređenje. Ali da bi se Putin ubedio da stane na „pravu“ stranu u Siriji na duge staze biće neophodno da Trampova administracija predstavi pravo rešenje – koje do sada nije pokazala da ima.

Autorka je profesorka međunarodnih odnosa i prodekanka za studentska pitanja u Novoj školi i viša saradnica Instituta za svetsku politiku.