Trampov mandat kao ratovi u Jugoslaviji 1Foto: FoNet/ AP

Predsednički mandat Donalda Trampa me ni na šta toliko ne podseća koliko na ratove u Jugoslaviji 1990-ih.

Na vrhuncu nasilja jedan prijatelj Srbin mi je rekao: „Ne dopada mi se Slobodan Milošević. Ne dopadaju mi se njegove metode, njegova okrutnost, sirovost i sadizam. Ali barem neko nešto radi.“

Ta poslednja rečenica je odrazila suštinu celog konflikta. Moj prijatelj je bio spreman da zaboravi sve Miloševićeve zloupotrebe i brutalnost ako bi to značilo da Srbija više neće biti žrtva. Prema ovom nacionalističkom narativu, Srbija je bila prisiljena da prihvati da je samo jedna od šest republika iako su Srbi, koji su bili raštrkani širom Jugoslavije, činili gotovo polovinu ukupnog stanovništva zemlje.

Naravno, ideja o Srbiji kao žrtvi se kosila sa stavovima drugih republika. Za njih Jugoslavija, ne da je bila daleko od zavere za zauzdavanje Srbije, već je zapravo bila zavera da se osigura pozicija Srbije kao „prvog među jednakima“. Naposletku, Srbija je kontrolisala vojsku, tajnu policiju i vladajuću stranku.

Na mnogo načina sličan obrazac se iznedrio u Sjedinjenim Državama od kada je Tramp preuzeo predsedničku funkciju. Tramp je grub i često okrutan i izgleda da čak mnoge njegove pristalice shvataju da ne bi želele da se njihova deca ugledaju na njega. Ipak, on govori o njihovoj ozlojeđenosti i zebnjama. I 2016. je dopreo do dovoljnog broja „sving država“ da osigura pobedu, što je scenario koji bi itekako mogao da se ponovi 2020.

Tramp i njegovi sledbenici su se usredsredili na pitanja koja zapravo nisu bila na radarima većine drugih Amerikanaca, ali koja primoravaju birače da izaberu stranu. Takva suštinski „kontroverzna pitanja“ koja stvaraju podele često izazivaju jednaku i suprotnu reakciju s druge strane političke podele. Dok svaka strana kopa svoje rovove, postoji tendencija da se previde kompleksnosti i nijanse pitanja.

Imigracija je Trampovo ključno „kontroverzno pitanje“. Iako bi mnoge Amerikance prosto zabavljala činjenica da je korisnije govoriti amharski nego engleski u taksiju u Vašingtonu, Tramp je imigraciju pretvorio u referendum o američkoj duši. Zato je tokom nedavnog putovanja po Evropi Tramp uputio zlokobno upozorenje o tome da imigracija „menja kulturu“ zapadnih društava.

U očima njegovih pristalica Tramp zadobija poene na imigraciji, prosto zbog toga što „radi nešto“. Pod njegovim nadzorom razlike između legalne i nelegalne imigracije se stavljaju po strani zajedno sa usko političkim debatama o potrebi za kvalifikovanim radnicima u izvesnim sektorima ili na izvesnim lokalitetima. I ako mislite da će Tramp priznati da su imigranti izgradili zemlju, možete ponovo da razmislite. Celokupno pitanje se svodi na pitanje američkog identiteta, filtrirano kroz prizmu rase.

Koristeći pitanje imigracije kao oružje, Tramp je ubedio svoje pristalice da bi mogle da izgube zemlju zbog ljudi s prilično drugačijim identitetima i plemenskim odanostima zahvaljujući onome što on predstavlja kao vrstu etničko-rasnog sistema političke patronaže. Tako je ujedinio one koji se protive imigraciji pod zastavom njihovog grupnog identiteta. I on ima brojke za pobedu, barem za sada.

Ali kontroverzna pitanja po definiciji imaju tendenciju da šokiraju i isprovociraju reakcije na obe strane. Novi slogan za Trampove protivnike jeste „Ukinuti ACE“, odnosno Službu za imigraciju i carine SAD, federalnu agenciju koja je zadužena za sprovođenje velikog dela imigracione politike administracije. A među zagovornicima imigracije je čak počelo da se „nelegalno“ smatra uvredljivim, pežorativnim atributom za bilo koju osobu koja daje znake života. Naravno, termin se ne odnosi na nečiji lični već na imigracioni status u okviru date sudske nadležnosti, u ovom slučaju sudske nadležnosti Sjedinjenih Država.

Slično tome, proimigracione snage sve više osuđuju one koji naglašavaju potrebu za graničnim kontrolama, iako jednostavno zagovaraju legalnu imigraciju. Umesto da vode debatu o odredbama kojima bi se mogao zaustaviti priliv migranata bez dokumenata u zemlju, izgleda da proimigracioni radikali sumnjaju da treba da postoje bilo kakvi zakoni kojima se ograničava kretanje ljudi uopšte.

Suvišno je reći da ovo ide direktno Trampu naruku. Ankete konstantno pokazuju da većina Amerikanaca želi kontrolu granica. Politika razdvajanja dece od njihovih roditelja migranata Trampove administracije definitivno je otišla dalje nego što je većina Amerikanaca spremna da prihvati. Ali ako birači misle da alternativa nije kontrola granica ili talas sumnjivih prava na azil, na kraju će se složiti s Trampom.

Debata o imigraciji ističe činjenicu da politički centar brzo nestaje u Americi. Ali Trampov radikalizam ne treba da nailazi na još radikalizma. Tramp i njegove pristalice pažljivo su odabrali pitanja koja im donose pobedu. Najbolja reakcija jeste ne igrati ciničnu igru već pridobiti širi segment Amerikanaca. A to se može učiniti.

Autor je bio pomoćnik državnog sekretara SAD za Istočnu Aziju. Sada je profesor na Univerzitetu u Denveru.

Copyright: Project Syndicate, 2018.

www.project-syndicate.org

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari