Foto: EPA-EFE/WILL OLIVER / POOLOdluka predsednika Sjedinjenih Američkih Država Donalda Trampa da oslabi USAID – praktično demontirajući 42 odsto globalnog sistema humanitarne pomoći i ugrožavajući milione života – ponovo je rasplamsala debatu o efikasnosti strane pomoći.
Budući da su mnoge zemlje u razvoju zarobljene u, naizgled, neizbežnom ciklusu zavisnosti od pomoći, sve je očiglednije da dominantni model nije prikladan za današnje ekonomske i geopolitičke prilike. Ali mnoge alternative koje se razmatraju u Trampovoj eri takođe ne nude pravo rešenje.
Strano finansiranje je dugo bilo ključni pokretač globalnog razvoja, oblikujući ekonomske tokove na načine koji se često previde.
Same Sjedinjene Države su se oslanjale na strana sredstva tokom svog rata za nezavisnost, a industrijski procvat Kine delimično je bio podstaknut japanskim povoljnim zajmovima. Japan je, takođe, tražio sredstva Svetske banke da izgradi elektrane koje su pokrenule njegov brzi razvoj.
Čak se i Velika Britanija obratila Međunarodnom monetarnom fondu 11 puta između 1956. i 1977. godine – češće nego današnje najzavisnije afričke ekonomije. Krajem četrdesetih godina prošlog veka, Španija se okrenula argentinskoj pomoći nakon što je bila isključena iz Maršalovog plana.
Čak je i M-Pesa, platforma za mobilna plaćanja, koja se dugo smatrala simbolom afričke samostalnosti i inovacija, počela uz podršku humanitarnih grantova.
Do kasnih sedamdesetih godina prošlog veka većina zajmova MMF-a išla je ekonomijama koje danas smatramo razvijenim zemljama, pri čemu je skoro 72 odsto sredstava MMF-a tokom šezdesetih godina prošlog veka bilo usmereno upravo ka njima.
Međutim, s vremenom su najdinamičnije i najpreduzimljivije ekonomije uspele da se oslobode zavisnosti od pomoći, a razvojna pomoć se postepeno smanjivala i na kraju postala zanemarljiv deo globalnih finansijskih tokova.
Danas direktne strane investicije koje svake godine prolaze samo kroz Holandiju iznose otprilike 15 puta veće od globalnog budžeta za pomoć. Uz nekoliko izuzetaka, poput Azijskih tigrova krajem devedesetih prošlog veka ili Grčke i Portugala tokom 2010-ih, poslednjih decenija pokazalo se da zavisnost od pomoći nije neizbežna.
Međutim, ubrzavanje ekonomskog razvoja zahteva dosledan globalni napor. Nažalost, posvećenost bogatih zemalja tradicionalnom modelu pomoći, koja je definisana Akcionim planom iz Adis Abebe i koji je promovisala Evropska unija, oduvek je bila klimava.
To se vidi i po tome što nikada nisu ispunile obećanje iz 1970. da će izdvajati 0,7 odsto svog bruto nacionalnog dohotka za pomoć za razvoj. Samo tri godine nakon što su postavili taj cilj, prosečna izdvajanja zemalja Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) već su pala na 0,27 odsto BND-a. Godine 2023. taj procenat je iznosio 0,37 odsto.
U međuvremenu, kako ekonomske sile u usponu, poput Kine i Ujedinjenih Arapskih Emirata, preuzimaju veću ulogu u oblikovanju pravila međunarodnog sistema, pristup pomoći koji se sve više bazira na transakcijama – gde se razvojna pomoć eksplicitno vezuje za poslovne interese i geopolitičke ciljeve – dobija na popularnosti.
Ovo signalizira povratak sa današnje paradigme pomoći u doba kada je pomoć prvenstveno bila vođena eksplicitnim sopstvenim interesom. Na skupovima poput Međunarodnog ekonomskog foruma u Sankt Peterburgu, kreatori politike pozivaju na novo multipolarno doba u kojem bi zemlje u razvoju u Africi i drugde mogle da utvrde svoj suverenitet, da se angažuju sa „razvojnim partnerima“ pod sopstvenim antikolonijalnim uslovima i više ne služe kao „groblje“ za projekte pomoći Zapada.
Zapadni politički odlučioci izgleda ne primećuju ove promene. Dok žale zbog humanitarnih posledica propasti USAID-a, poput rastuće gladi u Sudanu, Rusija i druge sile su zauzete sklapanjem strateških sporazuma.
Na primer, iako 60 odsto budžeta Ugande za borbu protiv HIV-a visi o koncu, njena vlada sklapa nova energetska i infrastrukturna partnerstva sa UAE. Ali malo ko očekuje da će ekonomske sile u usponu poput Kine i UAE preuzeti tradicionalne uloge Zapada, kao što su distribucija antiretroviralnih lekova i higijenskih proizvoda za žene ili odbrana slobode medija i nezavisnosti sudstva.
Iako povremeno mogu davati takve znake zarad imidža, nemaju nameru da reformišu institucije zemalja primalaca niti da guraju sistemske reforme.
Model razvojne saradnje iz Sankt Peterburga je uži, eksplicitnije transakcionalan i daleko manje institucionalno nametljiv nego njegov zapadni pandan. On ne daje velika obećanja.
Umesto toga, funkcioniše kao svojevrsna “torbasta diplomatija” – mešavina strateških poklona, investicija i otkupa zemlje, neopterećena grandioznim ambicijama i rizikom gubitka kredibiliteta kada takva obećanja ne budu ispunjena.
Trampov transakcioni mentalni sklop se savršeno uklapa u ovu promenu paradigme. Međutim, iako “torbasti” model njegovi zagovornici predstavljaju kao pragmatični pristup razvoju, njihova tvrdnja da on stvara brži izlaz iz zavisnosti od pomoći prelazi u utopizam. Kineska pomoć ovog tipa malo je učinila da ubrza ekonomski razvoj Zimbabvea; štaviše, produbila je zavisnost ove zemlje od pomoći.
Naravno, zapadna paradigma nije ispunila svoja obećanja. Ali njene najverovatnije zamene ne nude mnogo razloga za optimizam. Bez ogromne industrije za razvojno savetovanje koja se razvila oko zapadnog modela, sile u usponu i dalje nisu spremne da se upuste u institucionalni nadzor, potreban za stvaranje lokalizovanih alternativa.
Nema dugotrajnih promišljanja ni beskrajnih debata, kao što je često slučaj sa zapadnom pomoći. Kada situacija postane teška, zemlje poput Kine se jednostavno povuku.
U mojoj rodnoj zemlji Gani transakcioni model pomoći doveo je do napuštenih brana koje su gradili Kinezi i propalih rafinerija zlata i šećera koje su podržavali Indijci. Dok su aktivisti poput mene dugo kritikovali evropski model pomoći zbog toga što ga je prisvojila grupa lokalnih i zapadnih insajdera, novi talas projekata koje su finansirale strane sile u usponu bio je još štetniji.
Ali bez obzira na model pomoći, osnovni izazov sa kojim se suočavaju zemlje sa niskim prihodima ostaje nepromenjen – za razliku od azijskih i evropskih zemalja koje su se uspešno oslobodile zavisnosti od pomoći, zemlje poput Gane i dalje se bore sa političkom elitom koja deluje nesposobno za efikasno vođenje politika.
Zbog toga drugi domaći akteri, poput snažnih organizacija civilnog društva u Gani i Keniji, moraju da dorastu izazovu i nadgledaju trošenje razvojnih sredstava da bi se osigurala bolja koordinacija, prioritizacija i efikasnost.
Aktivisti koji slave potencijalni nastanak postimperijalnog, multipolarnog sistema pomoći bili bi mudri ako bi upamtili da će ekonomski napredak ostati nedostižan sve dok građani ostaju obespravljeni.
Sve dok se ne suočimo sa tim fundamentalnim izazovom, nijedan model pomoći neće moći da postavi zemlje u razvoju na put ka ekonomskoj nezavisnosti.
Autor je analitičar u IMANI i gostujući viši saradnik u ODI Global.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
