Trampov trgovinski haos

Pre nego što je početkom marta uveo carine na uvoz više od 1.300 vrsta artikala kineske proizvodnje u vrednosti od oko 60 milijardi dolara godišnje Tramp je uveo značajne tarife od 25 odsto na čelik i od deset odsto na aluminijum, što je opravdavao nacionalnom bezbednošću. Tramp tvrdi da će carina na mali deo uvezenog čelika, čija se cena određuje na globalnom nivou, biti dovoljna za borbu protiv prave strateške pretnje.

Međutim, većina stručnjaka smatra da je ta logika sumnjiva. Sam Tramp je već ublažio svoju tvrdnju o nacionalnoj bezbednosti izuzećem većine velikih izvoznika čelika u SAD. Kanada je, na primer, izuzeta uz uslov novih pregovora o Severnoameričkom sporazumu o slobodnoj trgovini i pretnju toj zemlji ako ne ispuni zahteve SAD.

Ali postoji mnoštvo spornih pitanja, u koje spadaju, na primer, drvna građa, mleko i automobili. Da li Tramp zaista ukazuje da bi SAD žrtvovale nacionalnu bezbednost za bolji sporazum o ovim minornim boljkama u trgovini između SAD i Kanade? Ili je možda tvrdnja o nacionalnoj bezbednosti u suštini licemerna, kako je to ukazao Trampov ministar odbrane.

Kao što je to čest slučaj, izgleda da je Tramp usredsređen na neki problem iz prošlosti. Setite se da je do trenutka kada je Tramp počeo da govori o svom zidu na granici, imigracija iz Meksika gotovo potpuno prestala. A do vremena kada je počeo da se žali da Kina obara vrednost svoje valute, kineska vlada je zapravo podupirala renminbi.

Slično tome, Tramp uvodi carine na čelik pošto je cena čelika već porasla za oko 130 odsto u odnosu na svoj nizak nivo, delimično zahvaljujući naporima Kine da umanji svoje suvišne kapacitete. Ali Tramp se ne bavi samo nevažnim pitanjima. On takođe raspiruje strasti i zagorčava odnose SAD s ključnim saveznicima. Najgore od svega, njegovi potezi su motivisani čistom politikom. Nastoji da u očima svoje izborne baze izgleda jako i borbeno.

Čak i ako Tramp ne bi imao ekonomiste koji ga savetuju, morao bi da shvati da je bitan multilateralni trgovinski deficit, a ne bilateralni trgovinski deficit s bilo kojom zemljom. Smanjenje uvoza iz Kine neće stvoriti radna mesta u SAD. Pre će povećati cene za obične Amerikance i otvoriti radna mesta u Bangladešu, Vijetnamu i bilo kojoj drugoj zemlji koja istupi da bi zamenila uvoznu robu koja je prethodno dolazila iz Kine. U nekoliko primera gde se proizvodnja vraća u SAD, verovatno se neće stvoriti radna mesta u starom Pojasu rđe, već će robu najverovatnije proizvoditi roboti, u centrima visoke tehnologije.

Tramp želi da Kina umanji bilateralni trgovinski suficit sa SAD za sto milijardi dolara, što bi ona mogla da učini kupovinom nafte ili gasa SAD u vrednosti od sto milijardi dolara. Ali to da li će Kina smanjiti kupovinu artikala iz drugih mesta ili će jednostavno preprodati naftu ili gas SAD drugima imalo bi malo ili nikakvog uticaja na SAD ili globalnu ekonomiju. Trampovo stavljanje akcenta na bilateralni trgovinski deficit je, iskreno rečeno, glupo.

Bilo je predvidljivo da će Kina odgovoriti na Trampove carine pretnjom da će uvesti sopstvene. Tim carinama bi bila pogođena roba američke proizvodnje širom različitih sektora, ali disproporcionalno u oblastima gde je jaka podrška za Trampa.

Odgovor Kine je čvrst i odmeren s ciljem da se izbegne i eskalacija i popuštanje, koji, kada imate posla s psihički neuravnoteženim siledžijom, samo podstiču još veću agresiju. Postoji nada da će Trampa zauzdati američki sudovi ili republikanci u Kongresu. Ali, Republikanska partija onda opet iz solidarnosti s Trampom izgleda da je odjednom zaboravila svoju dugogodišnju posvećenost slobodnoj trgovini, što je prilično slično onome od pre nekoliko meseci, kada je zaboravila svoju dugogodišnju posvećenost fiskalnoj racionalnosti.

Šire gledano, podrška za Kinu i u SAD i u EU jenjava iz izvesnog broja razloga. Gledano dalje od američkih i evropskih birača koji pate zbog deindustralizacije, činjenica je da Kina nije zlatan rudnik kakvom su je američke korporacije nekada smatrale.

Kako su kineske firme postajale konkurentnije, tako su u Kini rasle plate i standardi za zaštitu životne sredine. U međuvremenu, Kina je sporo otvarala svoja finansijska tržišta, na prilično veliku žalost investitora s Volstrita. Ironično, iako Tramp tvrdi da brine za američke industrijske radnike, pravi pobednik „uspešnih“ pregovora, koji bi podstakli Kinu da dodatno otvori svoja tržišta za osiguranje i druge finansijske aktivnosti, najverovatnije će biti Volstrit.

Današnji trgovinski konflikt pokazuje u kojoj je meri Amerika izgubila dominantnu globalnu poziciju. Kada je siromašna Kina u razvoju pre četvrt veka počela da intenzivira trgovinske aktivnosti sa Zapadom, malo ko je zamišljalo da će ona sada da bude svetski industrijski gigant. Kina je već pretekla SAD kada je reč o proizvodnoj produktivnosti, štednji, trgovini i čak BDP-u kada se meri na osnovu ravnopravnosti kupovne moći.

Mnoge razvijene zemlje još više plaši realna mogućnost da, osim toga što brzo dostiže standarde u okviru tehnološke konkurencije, Kina bi zapravo mogla da bude lider u jednoj od ključnih industrija budućnosti – veštačkoj inteligenciji. Veštačka inteligencija je zasnovana na velikim podacima, a dostupnost podataka je u suštini politička stvar koja uključuje pitanja kao što su privatnost, transparentnost, bezbednost i pravila koja određuju ekonomsku konkurentnost.

EU sa svoje strane izgleda da dosta pažnje posvećuje zaštiti ličnih podataka, dok to sa Kinom nije slučaj. Nažalost, to bi Kini moglo da pruži veliku prednost u razvoju veštačke inteligencije. A prednosti veštačke inteligencije će značajno da prevaziđu tehnološki sektor i potencijalno će se raširiti na gotovo sve ekonomske sektore. Očito je potrebno da postoji globalni sporazum za određivanje standarda za razvoj i razmeštanje veštačke inteligencije i s njom povezanih tehnologija.

Tokom godina koje dolaze moraćemo da osmislimo kako da stvorimo „fer“ globalni trgovinski režim među zemljama sa suštinski različitim ekonomskim sistemima, istorijama, kulturama i socijalnim preferencijama. Opasnost Trampove ere je u tome što svet posmatra objave američkog predsednika na Tviteru i pokušava da ne bude gurnut sa ove ili one litice, a ovakvi realni i teški izazovi prolaze bez odgovora.

Autor je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju

Copyright: Project Syndicate, 2018.

www.project-syndicate.org