Trampov uticaj na spoljnu politiku SAD

Ostali tvrde da štampa i stručnjaci previše pažnje posvećuju Trampovim ličnim ludorijama, tvitovima i političkim igrama. Dugoročno, tvrde, istoričari će ih smatrati pukim sitnim grehovima. Veće pitanje je hoće li se Trampovo predsednikovanje pokazati kao velika prekretnica u američkoj spoljnoj politici ili pak kao manji istorijski zaokret.

Aktuelna debata oko Trampa oživljava dugogodišnje pitanje: Da li je veliki istorijski ishod proizvod ljudskih izbora ili su oni uglavnom rezultat prevelikih strukturalnih faktora koje proizvode ekonomske i političke snage, a koje su izvan naše kontrole?

Pojedini analitičari upoređuju tok istorije sa brzom rekom, čiji je tok oblikovan klimom, padavinama, geologijom i topografijom, a ne sa onim šta reka nosi. Ali, čak i da je tako, ljudski činioci nisu prosto mravi prilepljeni uz trupac koji nosi struja. Oni su više poput splava koji pokušava da plovi i odbija se o stene, povremeno se prevrćući i ponekad uspevajući da doplovi do željene destinacije.

Razumevanje izbora lidera i neuspeha u američkoj spoljnoj politici tokom proteklog veka može nas bolje pripremiti kako bismo se suočili sa današnjim pitanjima oko Trampovog predsedništva. Lideri u svakoj eri misle da se suočavaju sa jedinstvenim silama promene, ali ljudska priroda ostaje. Izbori mogu biti važni; akti nečinjenja mogu biti značajni kao i akti činjenja. Neuspesi američkih lidera da deluju tokom tridesetih godina doprineli su paklu na Zemlji; kao i odbijanje američkih predsednika da koriste nuklearno oružje kada su Sjedinjene Države imale monopol nad njim.

Da li su tako veliki izbori određeni situacijom ili ličnošću? Ako pogledamo vek nazad, Vudro Vilson prekida tradiciju i upućuje američke vojnike da se bore u Evropi, ali to bi se svejedno moglo dogoditi i pod drugim vođom (recimo, Teodorom Ruzveltom). Tamo gde je Vudro Vilson napravio veliku razliku bilo je u moralističkom tonu svog pravdanja i, kontraproduktivno, u njegovom tvrdoglavom insistiranju na sve ili ništa za učešće u Ligi naroda. Neki okrivljuju Vilsonov moralizam za povratak Amerike u izolacionizam tokom tridesetih.

Frenklin Ruzvelt nije mogao da uvede SAD u Drugi svetski rat sve do Perl Harbura, a to bi se moglo dogoditi čak i pod konzervativnim izolacionistom. Ipak, Ruzvelt je lažirao pretnju Hitlera i njegove pripreme da se suoči sa tom pretnjom bile su ključne za američko učešće u ratu u Evropi.

Nakon rata, struktura bipolarnosti dve supersile postavila je okvir za Hladni rat. Ali stil i tempiranje američkog odgovora možda bi bili drugačiji da je Henri Valas (koga je Ruzvelt smenio sa mesta potpredsednika 1944), umesto Harija Trumana, postao predsednik. Nakon izbora 1952, izolacionista Robert Taft ili uporni Daglas Mekartur možda su poremetili relativno glatku konsolidaciju Trumanove strategije zadržavanja koju je kasnije nasledio Ajzenhauer.

DŽon Kenedi je bio presudan u sprečavanju nuklearnog rata tokom kubanske raketne krize i tadašnjeg potpisivanja prvog sporazuma o kontroli nuklearnog oružja. Ali, on i Lindon DŽonson ukaljali su zemlju nepotrebnim i skupocenim fijaskom u Vijetnamu. Na kraju veka, strukturalne snage uzrokovale su eroziju Sovjetskog Saveza, i Mihail Gorbačov je ubrzao trenutak sovjetske propasti. Ali veština odbrane i pregovaranja Regana i veština upravljanja krizom Buša odigrali su značajnu ulogu u mirnom okončanju hladnog rata.

Drugim rečima, lideri i njihove veštine su važni. U izvesnom smislu, to je loša vest jer znači da Trampovo ponašanje nije moguće olako odbaciti. Važnije od njegovih tvitova su njegovo slabljenje institucija, saveza i privlačnosti američke meke moći, za koju istraživanja pokazuju da je u opadanju. On je prvi predsednik za 70 godina koji se udaljio od liberalnog međunarodnog poretka. General DŽejms Matis koji je podneo ostavku na mesto Trampovog prvog sekretara za odbranu nedavno se žalio na predsednikovo zanemarivanje saveza.

Predsednici moraju da koriste i meku i tvrdu moć kombinujući ih na načine koji su komplementarni umesto kontradiktorni. Makijavelizam i organizacione veštine su nužne, ali i emocionalna inteligencija koja proizvodi veštine samosvesti i samokontrole i kontekstualna, koja omogućava liderima da razumeju evoluirajuće okruženje, iskoriste trendove i primene i druge veštine. Emocionalna i kontekstualna inteligencija nisu Trampov snažan adut.

Teoretičar rukovođenja Gautam Mukunda istakao je da su lideri koji su pažljivo filtrirani kroz političke procese obično predvidivi. DŽordž Buš Stariji je primer. Drugi su nefiltrirani i način na koji nastupaju varira. Abraham Linkoln bio je relativno nefiltriran kandidat i jedan od najboljih američkih predsednika. Tramp, koji nikada nije služio u vlasti pre nego što je ušao u politiku iz sveta njujorških nekretnina i TV rijalitija, pokazao se izuzetno veštim u ovladavanju modernim medijima, prkoseći konvencionalnoj mudrosti. Iako neki veruju da bi to moglo doneti pozitivne rezultate, na primer sa Kinom, drugi su skeptični.

Trampova uloga u istoriji mogla bi da zavisi od toga da li će biti reizabran. Institucije, poverenje i meka moć će verovatno erodirati ako ostane na funkciji osam godina. Ali, u oba slučaja, njegov naslednik će se suočiti sa promenjenim svetom delom zbog posledica Trampove politike ali i, takođe, zbog velikih strukturalnih promena moći u svetskoj politici, od Zapada do Istoka (uspon Azije) i od vlade do nedržavnih aktera (osnažene sajber i veštačke inteligencije). Kako je Karl Marks primetio – mi pravimo istoriju, ali ne pod sopstvenim uslovima. Američka spoljna politika nakon Trampa ostaje otvoreno pitanje.

Autor je profesor na Harvardu

Copyright: Project Syndicate, 2019.

www.project-syndicate.org