Trampova problematična Amerika

Tramp godinama uživa u čudnoj teoriji zavere, koja, kako je rekao 2012, glasi da je „ideja o globalnom zagrevanju stvorena od strane i za Kineze da bi se američka proizvodnja učinila nekonkurentnom“. Ali nije Tramp iz tog razloga dao predlog da se SAD povuku iz Pariskog sporazuma. Pre će biti da je sporazum, naveo je on, za SAD loš i nesumnjivo nepravičan.

Iako je pravičnost, kao i lepota, u oku posmatrača, Trampovu tvrdnju je teško opravdati. Naprotiv, Pariski sporazum je veoma dobar za Ameriku, a SAD su te koje i dalje drugima nameću nefer breme.

Istorijski gledano, SAD imaju disproporcionalan udeo u povećanju koncentracije štetnih gasova u atmosferi, a među velikim zemljama su i dalje do sada najveći emiter karbon-dioksida po glavi stanovnika – emituju više nego dvostruko više od Kine i gotovo dva i po puta više nego što je Evropa u 2013. (što je poslednja godina za koju je Svetska banka objavila potpune podatke). Sa svojim visokim prihodom, SAD su u daleko boljoj poziciji da se prilagode izazovima klimatskih promena od siromašnih zemalja kao što su Indija i Kina, a o zemlji s niskim prihodima u Africi i da ne govorimo.

Zapravo, glavna greška Trampovog rezonovanja jeste da bi borba protiv klimatskih promena SAD osnažila, a ne oslabila. Tramp je okrenut prošlosti – prošlosti koja ironično nije bila baš sjajna. NJegovo obećanje da će povratiti radna mesta u rudarstvu (čiji broj sada iznosi 51.000, manje od 0,04 odsto nepoljoprivrednog sektora zemlje) previđa loše uslove i opasnosti po zdravlje koje su česte u toj grani privrede, da ne govorimo o tehnološkim naprecima koje bi nastavile trend smanjenja zaposlenosti u toj privrednoj grani čak i kada bi se obnovila proizvodnja uglja.

Zapravo, mnogo više radnih mesta je stvoreno u domenu montiranja solarnih ploča nego što je izgubljeno u rudarskoj industriji. Uopštenije govoreći, prelaskom na zelenu ekonomiju bi se povećao prihod SAD današnjice i ekonomski rast u budućnosti. U tom domenu, kao i u mnogim drugim, Tramp je beznadežno zaglavljen u prošlosti.

Samo nekoliko nedelja pre Trampove odluke da se povuče iz Pariskog sporazuma, globalna Komisija o cenama visokog nivoa ugljen-dioksida, kojom sam predsedavao zajedno sa Nikolasom Sternom, bacila je svetlo na potencijal zelene tranzicije. U izveštaju Komisije, koji je objavljen krajem maja, se tvrdi da bi smanjenje emisija ugljen-dioksida moglo da rezultira čak jačom ekonomijom.

Logika je jasna. Ključni problem koji danas sprečava razvoj globalne ekonomije jeste neadekvatna agregatna potražnja. Istovremeno, vlade mnogih zemalja se suočavaju s manjkavim prihodom. Ali se sa oba pitanja možemo istovremeno uhvatiti u koštac i smanjiti emisije tako što ćemo nametnuti cenu (porez) za emisije ugljen-dioksida.

Uvek je bolje oporezivati loše nego dobre stvari. Oporezivanjem ugljen-dioksida, firme i domaćinstva bi imali podsticaj da se unaprede za budućnost sveta. Porez bi takođe firmama pružio podsticaje za inovaciju na načine koji smanjuju upotrebu energije i emisije, dajući im dinamičnu konkurentnu prednost.

Komisija je analizirala nivo cene ugljen-dioksida koja bi se zahtevala da bi se ostvarili ciljevi postavljeni u Pariskom sporazumu o klimatskim promenama – mnogo višu cenu nego što je današnja u većem delu Evrope, ali koju bi bilo moguće platiti. Komesari su ukazali da se prikladna cena može razlikovati između država. Kako su ukazali, naročito bolji regulatorni sistem – sistem kojim se, na primer, ograničava proizvodnja energije sagorevanjem uglja – smanjuje teret koji se mora uvesti poreskom sistemu.

Zanimljivo je da je Švedska, jedna od zemalja s najboljim ekonomskim učinkom na svetu, već usvojila porez na ugljen-dioksid po znatno višoj stopi od one o kojoj se govori u našem izveštaju. A Šveđani su istovremeno održali svoj snažan ekonomski rast, a da pritom nisu pravili emisije na nivou SAD.

Amerika pod rukovodstvom Trampa je od svetskog lidera postala predmet podsmeha. Nakon što je Tramp povukao SAD iz Pariskog sporazuma, nad zgradom gradske skupštine u Rimu je visio jedan ogroman znak:“Prvo planeta“. Slično tome, novi predsednik Francuske Emanuel Makron se sprdao sa sloganom Trampove predsedničke kampanje, te je rekao „Učinimo našu planetu ponovo velikom.“

Ali posledice Trampovih delovanja nisu smešne. Ako SAD i dalje budu emitovale štetne gasove kao sada, nastaviće da ostatku sveta nameću ogromne troškove, uključujući i mnogo siromašnije zemlje. Oni koji su oštećeni bezobzirnošću Amerike se opravdano ljute.

Srećom, ogromni delovi Amerike, uključujući ekonomski najdinamičnije regione, su pokazali da Tramp, ako nije nebitan, onda je bar manje bitan nego što bi hteo da veruje. Ogroman broj država i korporacija su objavili da će nastaviti da ispunjavaju svoje obaveze, a možda će ići i još dalje, praveći protivtežu neuspesima ostalih delova SAD.

U međuvremenu, svet mora da se zaštiti od problematičnih država. Klimatske promene predstavljaju spoljnu pretnju po planetu koja nije ništa manja od one koju predstavljaju nuklearne ambicije Severne Koreje. U oba slučaja svet ne može da pobegne od neizbežnog pitanja – šta učiniti sa zemljama koje odbijaju da ispune svoj deo kada je reč o očuvanju naše planete?

Autor je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, profesor na Univerzitetu Kolumbija i glavni ekonomista na Institutu Ruzvelt.

Copyright: Project Syndicate, 2017.

www.project-syndicate.org