Trampova zamka ili strateška promena

Po svemu sudeći, ono će doći do kraja ove ili početkom sledeće godine, kada američka predsednička kampanja bude imala značajniji zamah. Izrael ne krije da takav razvoj priželjkuje već duže vreme. Premijer Netanjahu je više puta saopštio da je on govorio s predsednikom SAD „u mnogo prilika“ o „neophodnosti da se prizna izraelski suverenitet nad Golanom“.

U maju je izraelski ministar za obaveštajna pitanja rekao da je Izrael blizu da ubedi Vašington da prizna izraelski suverenitet. Američki ambasador u Izraelu Dejvid Fridman rekao je u septembru 2018: „Iskreno, ne mogu da zamislim scenario u kojem Golanska visoravan nije zauvek deo Izraela“. U novembru, SAD su po prvi put bile protiv rezolucije UN kojom se Izrael poziva da okonča okupaciju sirijske teritorije, prekidajući svoju višedecenijsku praksu uzdržavanja. Tada je Netanjahu saopštio: „Izrael će zauvek ostati na Golanskoj visoravni, a Golanska visoravan će zauvek ostati u našim rukama.“

Pre građanskog rata u Siriji, premijer Netanjahu je pregovarao s Damaskom o rešenju na osnovu povlačenja na granice od 4. juna 1967. Rat u Siriji promenio je Netanjahuovu percepciju ovog problema. Pošto se pojavilo pitanje opstanka Sirije i očuvanja njenog teritorijalnog integriteta, izraelski premijer je video šansu da Izrael konačno reši problem statusa Golanske visoravni i legalizuje aneksiju.

Postoje i drugi signali intenziviranja američkih i izraelskih napora u ovom pravcu. Prošlog meseca, republikanski kongresmeni predložili su zakonodavna akta koja bi priznala izraelski suverenitet nad Golanom. Prošle nedelje republikanski senator Lindzi Grejem, u društvu izraelskog ambasadora Fridmana i premijera Netanjahua, posetio je Golan i obećao da će u tom pravcu da lobira kod američkog predsednika. Dva dana kasnije, republikanci Ted Kruz, Tom Koton i Majk Galager, zatražili su od administracije priznanje izraelskog suvereniteta. Istog dana, u američkom izveštaju Stejt departmenta o ljudskim pravima, uobičajeni opis Golanske visoravni „pod okupacijom Izraela“ promenjen je u formulaciju „pod kontrolom Izraela“. Izraelski mediji su naveli da je Netanjahu obećao da će da postavi ovo pitanje, kada poseti Vašington krajem ovog meseca.

Imajući u vidu da se izraelski izbori održavaju u aprilu, Tramp može da odluči da pomogne izraelskom premijeru da mu se napune glasačke kutije, dajući mu snažnu podršku koju bi glasači najverovatnije nagradili. Ili može da se odluči da time pomogne sebi, pomerajući priznanje izraelskog suvereniteta bliže sledećoj godini, kada se zahukta predsednička kampanja u Americi. U svakom slučaju, čini se da je definitivno američko prihvatanje i javno obznanjivanje izraelskog suvereniteta nad Golanom samo pitanje vremena.

Ukoliko javno prizna izraelski suverenitet nad Golanom, SAD će biti suočene sa osudama međunarodne zajednice, koja to čini od kada je Izrael 1967. okupirao, a zatim 1981. jednostranom odlukom, anektirao visoravan. Ali, ništa više od toga.

Trampova kalkulacija je već proverena njegovim priznanjem Jerusalima kao glavnog grada Izraela i preseljenjem američke ambasade u Jerusalim iz Tel Aviva, koja je dovela do širokih protesta, ali bez ikakvih negativnih posledica po Trampa ili SAD. Ako je sve to moglo da se učini s Jerusalimom, šta bi ga zaustavilo da to učini s teritorijom koja ima daleko manji globalni značaj i šta bi sprečilo ostale vlade da pođu njegovim putem?

Kod američkih arapskih saveznica, koje ne daju odlučan i snažan otpor ovakvoj Trampovoj politici, postoji tumačenje koje ovakvo postupanje američkog predsednika stavlja u širi kontekst njegove bliskoistočne strategije. One su upoznate s Trampovim nastojanjima da postigne „sporazum veka“ Izraelaca i Palestinaca, ali idući drugim putem od ostalih američkih predsednika.

Dok su njegovi prethodnici sa Izraelom razgovarali jezikom pretnji, „batine i šargarepe“, Tramp je krenuo drugim putem. On je odlučio da udovolji izraelskim željama u pitanjima koja imaju značaj za Izrael, ali su u neku ruku periferna za celokupni aranžman. U njima su SAD već preuzele određene obaveze, poput pitanja Jerusalima, ili su male šanse da se promeni situacija na terenu, kao što je reč o Golanskoj visoravni.

Među arapskim zemljama vlada uverenje, koje je možda stiglo i sa američke strane, da će, posle niza popuštanja, Amerikanci sačekati Izrael sa zahtevom da prihvati mirovni sporazum s Palestincima, što bi bila krajnja cena američke predusretljivosti. Reč je o tome da je američko povlađivanje izraelskim željama shvaćeno kao svojevrsna zamka za Izrael. Otuda nema značajnijeg otpora arapskih država. Još jedan razlog nalazi se u tome što sve to odgovara i arapskim željama u suzbijanju i ograničavanju regionalne moći Irana.