„Trampovanje“ Ukrajine

Razmotrimo priču koja počinje tako što jedna žena objavljuje kandidaturu za predsednika i ubrzo postaje – uprkos njenim manama – favorit za pobedu. Ali, niotkuda se pojavljuje još jedan kandidat: TV zvezda koja nema kvalifikacije za javnu službu.

Ubrzo potom, ovaj lakrdijaški uljez skače za vrat svom protivniku, izbacujući jednu za drugom velike laži o njemu, prosipajući apsurdna obećanja o socijalnoj politici i pitanjima bezbednosti. NJegove izjave se raspadaju prilikom najmanje provere, ali čini se da to nije važno. Sve više građana uplovljava u njegov tabor, privučeni njegovim zavetom da će „isušiti močvaru“ (iskoreniti korupciju) i zatvoriti svog „pokvarenog“ protivnika. Svet je u šoku dok on na prevaru osvaja pobedu.

Ova crna komedija opisuje predsedničke izbore u Sjedinjenim Državama 2016, kada je Donald Tramp došao na čelo jedne od najmoćnijih zemalja sveta i njene najstarije demokratije. Amerika bi mogla da se oporavi od toga što je izabrala ovog mutnog karnevalskog lajavca, ali Gogoljevo rodno mesto, Ukrajina, je druga stvar.

U Ukrajini, zemlji čija nezavisnost uvek izgleda kao da visi o koncu, reprizira se ista bizarna priča koja je Trampa dovela na vlast 2016. Nedavne ankete pokazale su iznenadni porast podrške javnosti Volodimiru Zelenskom, komičaru koji je nekada na televiziji igrao ulogu naivnog predsednika a sada se u stvarnom životu kandidovao za tu poziciju.

Za razliku od SAD, u Ukrajini nema mesta za greške u politici. Ona je zaglibila u neobjavljenom ratu sa Rusijom koji je odneo oko 15.000 života i pretvorio preko milion ljudi u izbeglice u njihovoj sopstvenoj zemlji. Pošto je doživela invaziju svog moćnog suseda i ilegalnu aneksiju Krima, Ukrajina nije u poziciji da svoju predsedničku vlast preda u ruke nekog političkog naivčine.

Pretvarajući se da je sposoban da izađe na kraj sa mnogim komplikacijama u Ukrajini, Zelenski, poput Trampa, razotkriva skriveni prezir prema zemlji za koju kaže da je voli. On je svakako nesposoban da se suoči sa ratobornim oligarsima u Ukrajini, koji su željni da opljačkaju državnu kasu pod nadzorom beskorisnog idiota.

Čovek može samo da se zapita zašto je Zelenski bacio svoju lakrdijašku kapu u ring. Najverovatnije, on shvata da druga dva vodeća kandidata, sadašnji predsednik Petro Porošenko i dva puta bivša premijerka Julija Timošenko, imaju mnogo „političkog prtljaga“. I tako, poput Trampa, on je sebe predstavio kao novu „metlu“ koja će počistiti sve „korumpirane političare“.

Porošenko je, sa svoje strane, bio predsednik tokom proteklih pet godina nepriznatog ratovanja sa Rusijom, dok je sprovodio neke značajne reforme (naročito u sistemu za isporuku gasa). Ali on je malo toga učinio da bi poboljšao spremnost vojske ili da bi sprečio saradnike i ministre da pljačkaju budžet. Sam Porošenko je postao mnogo bogatiji od kada je na predsedničkom mestu, što je izazvalo ozbiljne sumnje u njegovu podobnost za drugi mandat.

Kada je u pitanju Timošenko, njena priča, previše komplikovana za satiru, više je nalik na nešto Tolstojevo nego gogoljevsko. Iako je izazivala oprečna mišljenja devedesetih godina i tokom svojih premijerskih mandata, ona se pokazala efikasnom u pregovorima sa Putinom o okončanju spora oko gasa 2009, čime je poštedela Kijev – i veći deo Evrope jezive hladnoće. Za to ju je Viktor Janukovič, marioneta Kremlja, koji je tada bio ukrajinski predsednik, poslao na sud zbog „zloupotrebe vlasti“.

Timošenko je izazvala Janukoviča i njegove saradnike da prekopaju njenu prošlost. NJeni protivnici su potrošili milione dolara tražeći dokaze o korupciji, uz pomoć najboljih američkih privatnih istražitelja koje novac može da kupi. Ali ipak na kraju nisu našli ništa.

Jedan od najljućih neprijatelja Timošenkove iz tog perioda bio je Pol Manafort, bivši vođa Trampove kampanje 2016, kojeg sada očekuje duga zatvorska kazna zbog krivičnih dela povezanih sa njegovim delovanjem u Ukrajini u ime Janukoviča. To što je Manafort bio upleten u ovu priču – on je taj koji je milione dolara usmerio na ocrnjivanje Timošenkove – bi ukrajinskim glasačima trebalo da kaže sve. U političkom sistemu koji se sistematski izopačuje zbog oligarhijskih interesa, Timošenko je verovatno jedini kandidat koji bi makar pokušao da ispuni obećanje da će zauzdati korupciju.

U tom kontekstu, Zelenski se predstavlja kao autsajder koji je neokaljan kulturom obmane. Zapravo, on je projekat Igora Kolomojskog, jednog od najneprincipijelnijih oligarha u Ukrajini. Kolomojski „slučajno“ poseduje TV stanicu koja je Zelenskog načinila zvezdom, i koristio je svoju privatnu vojsku kako bi pokušao da zastraši Porošenka. Između ostalog, on izgleda želi da povrati kontrolu nad ukrajinskom bankom PrivatBank, sada kad su poreski obveznici u Ukrajini bili primorani da plate cenu da bi se vratili njeni dugovi. Kada ga pitaju o njegovoj povezanosti sa Kolomojskim, Zelenski glumi neznanje.

Kretanje kroz ukrajinsku politiku nije ni nalik na šetnju kroz čuvenu černozemnu stepu u ovoj zemlji. Spustite nogu na pogrešno mesto i strmoglavićete se u provaliju. Zbog toga Ukrajina ne može sebi da priušti rizik Trampovog kalibra sa nekim kao što je Zelenski.

Ali Ukrajinci ne bi trebalo da trpe još pet godina Porošenka, čiji je primarni fokus na tome da stekne bogatstvo. Tako preostaje Timošenko. Uprkos njenim manama, ona je jedini realan izbor za Urajince. I, s obzirom na to da je preživela nepravednu zatvorsku kaznu, ona je već pokazala spremnost da donosi teške odluke zarad svoje zemlje, bez obzira na lične posledice.

Dok bi pobeda Timošenkove Ukrajini pružila najviše šansi u ovim burnim vremenima, pobeda Zelenskog bi preokrenula naglavačke Marksovu čuvenu izreku: američka farsa bi se ponovila kao ukrajinska tragedija.

Autorka je profesorka međunarodnih odnosa u Novoj školi i viša saradnica Instituta za svetsku politiku u Njujorku