Trampove pretnje ratom za kraj

Za razliku od ranijih američkih predsednika koji su poslednja tri meseca svog mandata delili pomilovanja i pisali oproštajna pisma, Tramp je odlučio da, osim osporavanja izbornog rezultata, ode uz „prasak prangija“ na međunarodnoj sceni, a možda i nečeg jačeg.

Akcija može da ima dva pravca: jedan koji vodi u dalju vojnu konfrontaciju i drugi koji je poruka dolazećoj Bajdenovoj administraciji.

Iako se čini da prevladava atmosfera uzdržavanja od eskalacije, iz pozadine mogu da se čuju „ratni bubnjevi“. Sve je počelo Trampovom odlukom da iznenadno smeni sekretara odbrane Marka Espera samo nedelju dana posle izbora, 9. novembra.

Esper je bio protiv Trampove politike prema Iranu i likvidacije iranskog generala Kasema Sulejmanija u januaru ove godine.

Esperov mandat obeležen je istorijskim pomakom u prioritetima Pentagona, od višedecenijskog koncepta „rata protiv terorizma“ ka „eri konkurencije velikih sila“ – drugim rečima, nešto poput novog „hladnog rata“ koji ovog puta koji uključuje Severnu Koreju, Rusiju i najvažnije – Kinu.

Njegov naslednik Kristofer Miler ima sasvim drugu, „antiterorističku“ filozofiju.

On je bio snažni pristalica Trampove politike protiv Irana, Hezbolaha i akcija u Iraku i Siriji.

Milerovo imenovanje odmah je u Pentagonu dovelo do spekulacija da se u pozadini nalazi promena tempa i politike prema Iranu u poslednjim nedeljama Trampove administracije.

Za potvrdu ovih sumnji nije trebalo dugo da se čeka. Već je 17. novembra objavljeno da je Tramp tražio razradu vojne akcije protiv Irana.

Iako Tramp ima ogromne lične motive da Bajdenu za početak mandata podmetne ovakvu eksplozivnu napravu pod sto u Ovalnoj sobi Bele kuće, skoro svi savetnici i sama vojska odvraćali su ga od ove namere.

Nakon što je navodno čuo za izveštaj IAEA da Iran sada ima dvanaest puta više obogaćenog uranijuma nego tokom Obamine administracije, Tramp je rekao svojim najvišim savetnicima da želi da bombarduje iransko nuklearno postrojenje u Natanzu, u kome se nalazi pogon za obogaćivanje uranijuma.

Posle velikih rasprava činilo se da su ga ubedili da odustane.

Njegovi savetnici su razumeli da je jedna stvar izvršiti atentat na iranskog vojnog komandanta ili ubiti lidera Al Kaide u Teheranu, a sasvim drugo je početak masivnog vazdušnog napada na iransku teritoriju, sličnom bombardovanju Srbije 1999. To bi, svakako značilo opšti rat.

Dodatni dokazi da se sprema nešto veliko usledili su posle trojnog sastanka bez presedana u održanog u nedelju, 22. novembra u saudijskom ultramodernom gradu Neomu, gde su se našli Netanjahu, Majk Pompeo i saudijski domaćin, prestolonaslednik Mohamed bin Salman.

U Netanjahuovoj pratnji bio je šef Mosada Josi Koen.

Jasno je da se ovakvi razgovori ne vode radi parade, tim pre što je reč o direktnom susretu najviših zvaničnika Izraela i Saudijske Arabije, koji je prvo bio skoro javan, a onda mlako demantovan.

Sve to upućivalo je na planiranu eskalaciju u regionu. Izraelski ministar odbrane Benjamin Ganc razgovarao je poslednje tri nedelje više puta sa privremenim američkim ministrom odbrane Kristoferom Milerom.

Iako je vojnu akciju stavio na treće mesto, bliskoistočna filijala Brukings instituta nazvala je „manje verovatnom, ali dramatičnijom mogućnošću“ da je Pompeovo putovanje „koordinacija velikog američkog političkog koraka koji bi prethodio inauguraciji“.

Takav korak možda bi mogao da bude „čak i ograničeni vojni udar protiv Irana“, poput nuklearnog postrojenja Natanz.

Slične stvari događale su se i prilikom likvidacije Kasema Sulejmanija i Abdulaha al Masrija, kada su najviši američki vojni i obaveštajni zvaničnici posetili Izrael kako bi se konsultovali sa izraelskim vojnim i obaveštajnim partnerima, a bez ikakve sumnje o tajnim operacijama i planovima. Zbog toga je posle ovog trojnog susreta svima bilo jasno da se nešto veliko sprema.

Dok je Pompeo bio u Zalivu, američka Centralna komanda objavila je da su strateški bombarderi B-52 izveli vežbu „hitne misije na Bliskom istoku kako bi odvratili agresiju i uverili američke partnere i saveznike.“

Nosač aviona „Nimic“ vratio se u region, iako je samo pre nedelju dana isplovio iz njega.

To su dodatni agresivni signali prema Iranu.

Najozbiljniji znak stigao je od izraelske armije koja je samo dan uoči likvidacije Rafizadeha, 25. novembra, omogućila da „procuri“ informacija da SAD pripremaju vojni udar protiv Irana.

Visoki izraelski vojni zvaničnici potvrdili su da je izraelska armija upozorena da se pripremi za mogućnost „da SAD izvedu vojni udar na Iran pre nego što predsednik Tramp napusti funkciju“. Izraelska vlada je na osnovu toga naredila vojsci da se pripremi za „vrlo osetljiv period“ uoči Bajdenove inauguracije 20. januara.

Te mere uključuju mogućnu iransku odmazdu protiv Izraela ili preko iranskih saveznika u Siriji, pojasu Gaze i Libanu, naveli su izraelski zvaničnici.

Ono što je ogromna razlika u ovom slučaju, u poređenju sa svim drugima, jeste da pritisak za vojnu akciju ne dolazi od Netanjahua i izraelskih vojnih snaga, koji su je decenijama jasno priželjkivali, nego od nezadovoljnog odlazećeg američkog predsednika, koji, umesto da prizna poraz, još jednom može da pokuša da se dokaže na lestvicama moći i slave.

Dok su Buš i Obama bili jasno protiv Netanjahuovih planova, Tramp to sada nije. Budući da se izraelski ministar odbrane, a takođe i kopredsednik izraelske vlade, general Ganc, nekoliko puta izjasnio kao opozicija vojne akcije protiv Irana, pitanje je koliko bi izraelska strana bila spremna da prati Trampov avanturizam.

Ipak, prevladava stav da i pored Gancovog protivljenja, Izrael ne bi propustio jedinstvenu priliku da se pridruži ovakvoj američkoj akciji.

To unosi dodatnu neizvesnost i nespokojstvo, jer je jasno da će uzvratni udar uslediti po ciljevima u regionu, pa će Bliski istok da plati ceh Trampove avanture.

Zbog toga se postavlja pitanje da li ova akcija označava kraj ili stepenicu u Trampovoj eskalaciji na Bliskom istoku? Ukoliko je kraj, onda može da se smatra da je kriza na neki način već rešena u okviru proširenog „iranskog strpljenja“ u očekivanju nove američke administracije, pošto je iranski predsednik Hamnej već saopštio da Iran neće odgovoriti.

Bar ne sada.

Hamnej je najavio da će Iran odgovoriti, ali u „pravo vreme“, dodajući da je „iranska nacija mudrija i pametnija“ i zbog toga „neće pasti u zamku cionista, koji misle da stvore krizu“.

Za razliku od njega, svi iranski zvaničnici najavili su uzvratnu akciju. Načelnik Generalštaba Bageri najavio je „tešku osvetu“, komandant Islamske revolucionarne garde, Selami „žestoku osvetu i kaznu“.

Među samim Irancima sve češće se čuje da bi adekvatna mera bila likvidacija „na istom nivou“.

Komandant Kudsa Esmail Kani saopštio je da će se Iran „povezati i ujediniti sa svim snagama koje brane Iran“, što već sada implicitno ukazuje na regionalno planiranje protivmera za ovo ubistvo.

Hosein Degan, savetnik iranskog lidera i mogući kandidat na predstojećim iranskim predsedničkim izborima, rekao je prošle nedelje da bi američki vojni napad protiv Irana mogao da izazove „potpuni rat“ na Bliskom istoku. Ukoliko budu sledili američki udari, ne treba sumnjati da će doista tako i biti.