Trampovski profili kukavičluka

Sudbina država često se svodi na izbore koje je napravila nekolicina pojedinaca u posebnom trenutku u istoriji. Danas se upravo SAD suočavaju sa takvim momentom. Ono što nekolicina republikanaca odluče izmeniće budućnost ne samo zemlje već i same demokratije.

Moderna istorija je opterećena sličnim ključnim izborima u dobru ili u zlu. Pre jednog veka ruska revolucija se svela na sučeljavanje od suštinskog značaja između čelične volje Vladimira Lenjina i neodlučnosti Aleksandra Kerenskog, koji se na kraju „izmigoljio“ iz Sankt Peterburga da bi pobegao od boljševika.

Druga ruska revolucija – uoči Nove godine 1999, kada je predsednik Vladimir Putin zakoračio u vladu u kojoj će opstati do dana današnjeg takođe se svela na usamljenu sebičnu odluku tadašnjeg lidera zemlje.

Birajući da mu prioritet bude sopstvena i bezbednost porodice u odnosu na blagostanje Rusije, tadašnji predsednik Boris Jeljcin imenovao je Putina, bivšeg zvaničnika KGB, za svog naslednika.

Gledajući pozitivnije, gde bi bila Francuska danas da u junu 1940, tada relativno nepoznat general Šarl de Gol, nije otišao u egzil i uputio strastveni poziv svojoj zemlji da se odupre nacističkom okupatoru? Gde bi Zapad bio, da je neko drugi umesto Vinstona Čerčila te godine izabran za premijera Britanije?

SAD takođe imaju slične ključne trenutke, nekoliko njih je opisao DŽon Kenedi u svojoj knjizi „Profiles in Courage“, koju je napisao pre nego što je postao predsednik. Na primer, državni sekretar Danijel Vebster podržao je Kompromis iz 1850. uprkos svojoj mržnji prema ropstvu da bi spasio uniju.

Slično tome, Robert Taft je osudio nirnberško suđenje, uprkos svojoj mržnji prema nacistima, kako bi odbranio fundamentalan američki princip da osoba ne bi trebalo da bude retroaktivno krivično gonjena. Vebster Taft, kao i šest drugih koje je analizirao Kenedi, rizikovali su političku propast i reputaciju preduzimanjem teških odluka jer su bili uvereni da brane najbolje interese svoje zemlje.

Nedavno je 11 konzervativnih članova britanskog parlamenta odbilo da vladi Tereze Mej da „Ovlašćenja iz doba Henrija VIII“ – ovlašćenje za stvaranje novih zakona ili eliminisanje starih bez odobrenja parlamenta. Predvođeni bivšim državnim tužiocem Dominikom Grivom, torijevski poslanici su odbili da podrže takav korak bez obzira na cenu. A cena je bila visoka: Griv je dobio pretnje smrću dok su ostale torijevaci smenili.

Amerika je danas jedno mesto gde se takva hrabrost i nesebičnost ne mogu videti. Štaviše, s obzirom na to da je predsednik Tramp i republikanska većina u Kongresu usvojila niz poreskih zakona koji idu u korist najbogatijim domaćinstvima u zemlji, a po ceni toga da se zemlja optereti dodatnim dugom od više od bilion dolara, takva hrabrost ne može biti neophodnija.

Američki republikanci dugo su ukidali svaku meru koja povećava budžetski deficit. Rob Portman iz Ohaja čak je bio i direktor kancelarije Bele kuće za upravljanje budžetom u vreme DŽordža Buša. Sada je on podržao smanjenje poreza koje će uzrokovati porast deficita ako ne i više nego u vreme mandata Baraka Obame. (Trebalo bi spomenuti i Obamu koji je pokušao da suzbije još jednu veliku depresiju umesto da smanjuje takse bogatim donatorima.)

Naravno, sedam republikanskih senatora – Suzan Kolins iz Mejna, Robert Korker iz Tenesija, DŽef Flejk i DŽon Mekejn iz Arizone, Ron DŽonson iz Viskonsina, Liza Murkovski iz Aljaske i Marko Rubio sa Floride – izrazili su zabrinutost zbog Predloga zakona. NJihove bojazni odražavaju više fundamentalne strahove koje su ispoljili i neki senatori da Trampova administracija nanosi ozbiljnu štetu američkim institucijama.

Ali se čak ispostavilo da su i ovi senatori doprineli Trampovoj važnoj pobedi u domenu zakonodavstva koja će pomoći njegovom mandatu koji je na klimavim nogama dok produbljuje nejednakost u zemlji na duži rok. Na taj način svoju partijsku lojalnost stavljaju iznad brige za svoju zemlju.

Naravno, teško je tražiti više heroizma od Mekejna. NJegovu hrabrost koju je pokazao tokom pet godina u zarobljeništvu za vreme rata u Vijetnamu izgleda da jedino Tramp dovodi u pitanje, a njegova dostojanstvena borba sa rakom mozga samo je pojačala poštovanje koje gaji većina Amerikanaca prema njemu.

Mekejnov kolega senator iz Arizone na sličan način ne podupire reči delima. Flejk, čiji su memoari nazvani „The Conscience of a Conservative“, nedavno je održao emotivni govor u Senatu u kojem je osudio Trampa, koga vidi kao nekoga ko ugrožava „američke principe, slobode i institucije“, zanemaruje „istinu i pristojnost“ i učestvuje u sitnim i „bezobzirnim provokacijama“. Ipak, Flejk će podržati Trampov predlog zakona o porezu bez mnogo mrštenja.

Murkovski i Kolins su odigrali vitalnu ulogu u sprečavanju da se uz Trampovu podršku poništi Zakon o dostupnosti zdravstvene zaštite (ACA) i zameni se mnogo okrutnijim predlogom zakona. I Korker se predstavio kao neko ko se distancira od trampovske kaljuge. Ipak, kada je reč o smanjenju poreza za bogate, ovi akteri su voljni koliko i svaki nepokolebljivi trampovski sledbenik da svoju čast trampi za podršku svom plemenu.

Nakon dugog niza godina od sada neki mladi i ambiciozni političari analiziraće Trampov predsednički mandat i u nastojanju da objasne događaje koji se odvijaju pred nama pisaće o „kenedijanskim“ profilima kukavica sa akcentom na manjkavost ličnog integriteta republikanaca. Pitanje koje se postavlja jeste šta će do tada biti sa američkom demokratijom.

Autorka je profesorka međunarodnih poslova u Novoj školi i viša savetnica na Institutu za svetsku politiku.

Copyright: Project Syndicate, 2017.

www.project-syndicate.org