Trampu nedostaje emocionalna inteligencija

Drugim rečima, „predsednik mora da bude disciplinovan, da kontroliše emocije i da deluje tek nakon razmišljanja i pažljivog razmatranja“. Prosto rečeno, „Trampu manjka predsednički temperament“.

Rečeno terminologijom moderne teorije o rukovodstvu, Trampu manjka emocionalna inteligencija – samokontrola, disciplina i sposobnost empatije koja omogućava liderima da kanališu svoje lične strasti i privuku druge. Suprotno stavu da se emocije mešaju s mislima, emocionalna inteligencija, koja uključuje dve glavne komponente – vladanje sobom i dopiranje do drugih – ukazuje da sposobnost da se shvate i kontrolišu emocije čini razmišljanje efikasnijim.

Iako je koncept moderan, ideja nije nova. Praktični ljudi su odavno shvatili koliko je važna u rukovodstvu. Bivši sudija Vrhovnog suda Oliver Vendel Holms, stari veteran Američkog građanskog rata kratkog fitilja, tridesetih godina prošlog veka je odveden na sastanak s Frenklinom Ruzveltom, kolegom-diplomcem s Harvarda, ali koji nije bio naročiti student. Upitan kasnije o utiscima o novom predsedniku, Holms je odgovorio čuvenom opaskom: „Drugorazredni intelekt, prvoklasni temperament.“ Većina istoričara bi se složila da je Ruzveltov uspeh kao lidera više zasnovan na njegovom emocionalnom nego na analitičkom IQ.

Psiholozi pokušavaju da mere inteligenciju duže od jednog veka. Opšti testovi inteligencije mere intelektualne dimenzije kao što su verbalno razumevanje i opažajno mišljenje, ali rezultati testova inteligencija prognoziraju samo 10-20 odsto varijacija uspeha u životu. Onih i dalje nerazjašnjenih osamdeset odsto je proizvod stotina faktora koji vremenom odigraju svoju ulogu. Emocionalna inteligencija je jedna od njih.

Pojedini stručnjaci tvrde da je emocionalna inteligencija dvostruko važnija nego tehničke ili kognitivne sposobnosti. Drugi tvrde da ima skromniju ulogu. Štaviše, psiholozi se ne slažu u vezi s tim kako su dve dimenzije emocionalne inteligencije – samokontrola i empatija – povezane jedna s drugom. Bil Klinton je, na primer, pokazivao loše rezultate u prvoj, a dobre u drugoj. Međutim, oni se slažu da je emocionalna inteligencija važna komponenta rukovodstva. Ričard Nikson je verovatno imao veći IQ od Ruzvelta, ali mnogo nižu emocionalnu inteligenciju.

Lideri koriste emocionalnu inteligenciju da upravljaju svojom „harizmom“ ili ličnim magnetizmom u promenljivim kontekstima. Svi se drugima predstavljamo na različite načine da bismo upravljali utiscima koje ostavljamo – na primer, „oblačimo se za uspeh“. I političari se različito „oblače“ za različitu publiku. Osoblje Ronalda Regana je bilo čuveno po uspešnom upravljanju utiscima. Čak je i kruti general poput DŽordža Patona vežbao namrgođenost pred ogledalom.

Uspešno upravljanje ličnim utiscima iziskuje delimično istu onu emocionalnu disciplinu i veštinu koju imaju dobri glumci. Gluma i rukovodstvo imaju prilično zajedničkog. I jedno i drugo predstavlja kombinaciju samokontrole sa sposobnošću projektovanja. Reganovo prethodno iskustvo holivudskog glumca mu je u tom smislu poslužilo, a i Ruzvelt je bio vešt glumac. Uprkos njegovom bolu i teškom kretanju zbog nogu obogaljenih dečjim paralizom, Ruzvelt je negovao utisak vedre spoljašnosti i pazio je da ne bude fotografisan u invalidskim kolicima.

LJudska bića poput ostalih grupa primata svoju pažnju usredsređuju na lidera. Signali koji šalju izvršni direktori i predsednici se pažljivo posmatraju, bili oni svesni toga ili ne. Emocionalna inteligencija uključuje svest i kontrolu takvih signala i samodisciplinu koja sprečava izobličavanje politike iz ličnih psiholoških potreba. Nikson je, na primer, umeo da pravi efikasne strategije u domenu spoljne politike, ali je bio manje vešt u kontrolisanju ličnih nesigurnosti zbog kojih je stvorio „listu neprijatelja“ i koje su na kraju dovele do njegovog pada.

Tramp poseduje neke veštine emocionalne inteligencije. On je glumac kome je iskustvo u televizijskim rijaliti šouima omogućilo da dominira na prenatrpanom bojištu za republikansku nominaciju i privuče znatnu medijsku pažnju. Budući da je za tu priliku stavljao crvenu kapu za bejzbol s natpisom „Učinimo Ameriku ponovo velikom“, ispostavilo se da je manipulisao sistemom pobedničkom strategijom korišćenja „politički nekorektnih izjava“ da bi skrenuo pažnju na sebe i zadobio ogroman publicitet.

Ali se pokazalo da Trampu nedostaje samokontrola, što mu onemogućava da se kreće ka centru opštih izbora. Slično tome, on ne uspeva da pokaže disciplinu koja je potrebna za upravljanje segmentima spoljne politike, što je rezultiralo time da za razliku od Niksona odaje utisak da je naivan kada je reč o spoljnopolitičkim pitanjima.

Tramp ima reputaciju siledžije među kolegama, ali to nije samo po sebi loše. Kako je Roderik Kramer, psiholog sa Stenforda, ukazao, predsednik Lindon DŽonson je bio siledžija i mnogi preduzetnici iz Silikonske doline imaju siledžijski stil. Ali Kramer takve aktere naziva siledžijama s vizijom koja pobuđuje želju kod ostalih da ih slede.

A narcizam je Trampa doveo do preteranih reakcija na kritiku i uvrede, što je često kontraproduktivno. Tako je na primer bio uvučen u raspravu s bračnim parom američkih muslimana čiji je sin, vojnik SAD, ubijen u Iraku, i u minornu svađu s Polom Rajanom, predsednikom Predstavničkog doma Kongresa SAD, nakon što se Tramp osetio nepoštovanim. Tramp je u takvim slučajevima pljunuo na sopstvenu poruku.

Upravo te manjkavosti u emocionalnoj inteligenciji koštaju Trampa podrške nekih najistaknutijih spoljnopolitičkih stručnjaka iz njegove stranke i zemlje. Drugim rečima, „on ne može ili neće da odvoji istinu od laži. On ne podstiče suprotstavljene stavove. Nedostaje mu samokontrola i deluje plahovito. Ne može da istoleriše kritiku“. Ili, što bi možda Holms rekao, Tramp je diskvalifikovan svojim drugorazrednim temperamentom.

Autor predaje na Harvardu.

Copyright: Project Syndicate, 2016.
www.project-syndicate.org