Treba li Ilon Mask da odluči ko pobeđuje u ratu?: Analiza Džošua Stajna za CEPA

Ukrajinske trupe tvrde da ruska 83. vazdušno-jurišna brigada koristi Starlink satelite za direktne signale ka pametnim telefonima za koordinaciju napada na okupiranim teritorijama zemlje.

SpaceX Ilona Maska, koji upravlja Starlinkom, negira da posluje sa Rusijom. Ako otkrije bilo koje naloge koje je registrovala ruska vojska, Musk obećava da će onemogućiti te naloge.

Rusija, takođe, poriče da koristi Starlink, iako ruska poricanja ne ulivaju mnogo poverenja, ističe Stajn.

Šta god da je istina, potencijalna zloupotreba Starlink-a izaziva ozbiljnu zabrinutost u vezi sa internet infrastrukturom, od kojih je sve više privatno izgrađeno i vođeno.

Da li želimo da budemo u poziciji u kojoj živi milijarder kontroliše infrastrukturu u centru rata?

Nacionalne vlade moraju zadržati snažnu kontrolu nad tim ko treba da ima pristup osetljivim tehnologijama dvostruke namene.

Svet treba da primeni i proširi propise za proizvode koji rade u svemiru. Američke kompanije (uključujući Starlink) podležu propisima SAD.

Trenutna regulacija satelitskog interneta je mešavina regulatornih okvira i smernica agencija.

Starlink je poster za reformu. Kada je Rusija pokrenula invaziju punog obima na Ukrajinu, Rusija je uništila tradicionalni vojni internet servis.

Kijev je došao do Maska i zatražio hitne pošiljke Starlink-a. Njihov uticaj na bojno polje bio je skoro neposredan.

Ukrajinska vojska je povratila pristup internetu – i bila u stanju da koordiniše svoju odbranu i protivnapad.

Ali Starlink je takođe bio izvor političkih kontroverzi. Kada je Ukrajina pokušala da podigne dron za napad da bi pogodila mete na Krimu, Mask je navodno blokirao uslugu.

Ukrajinska vojska nije mogla da pristupi Starlinku i dronovi su pali u more.

Iako je nastala konfuzija u javnosti oko toga da li je Musk „isključio“ Starlink, ili ga jednostavno nikada nije omogućio, efekat je isti.

Mask je insistirao da je odbio da aktivira Starlink na Krimu, jer je Ukrajina nameravala da pokrene ofanzivni napad na rusku mornaricu i da bi takav napad prekršio Starlinkove uslove korišćenja ograničavajući vojnu upotrebu tehnologije na odbranu.

Ministarstvo odbrane SAD ugovara sa Starlinkom pružanje usluga u Ukrajini. Uslovi ugovora su tajni. Ako ruska vojska koristi Starlink, to bi moglo da prekrši sporazum. Ministarstvo odbrane treba da razjasni šta se dogodilo.

Veći problem je što privatne kompanije kontrolišu većinu internet infrastrukture.

Global Cloud Xchange, podružnica britanske kompanije 3i Infrastructure, poseduje Fiber-Optic Link Around the Globe (FLAG).

U Sjedinjenim Državama, AT&T i Comcast kontrolišu većinu domaćih kablova, u zemlji. Zakoni štite od nezakonite upotrebe kao što su sajber kriminal i materijali za seksualno zlostavljanje dece.

Iako mogu postojati načini da se zaobiđu kontrole, problemi uzrokovani tehnologijom se neće promeniti ako je kabl javno ili privatno kontrolisan.

Starlink sateliti su različiti. Oni se nalaze u svemiru, gde nadležnost ostaje mutna.

„Zakon o svemiru“ je definisan nizom ugovora i uredbi Ujedinjenih nacija, ali trenutno ne postoji jasan način za podnošenje tužbi ili izvršenje potraživanja prema tom zakonu.

Zakon se fokusira na to gde se kompanije nalaze, za Starlink, to su SAD, ali to je međunarodna kompanija koja posluje širom sveta.

Iako Mask tvrdi da Rusi ne koriste Starlink, da li bi znao da li su uređaji njegove kompanije kupljeni preko treće strane?

Starlink ima odgovornost da potvrdi da kupac naloga nije pod sankcijama. Ako neko kupi terminal i naloge i prenese ih, to će prekršiti Starlink-ove uslove korišćenja.

Ali Starlink možda ne zna. Rusi su možda koristili takvu treću stranu za kupovinu Starlink naloga.

Starlink možda nije znao da prodaju Rusima, a nejasno je i kakvu odgovornost ima kompanija da proveri naloge koji se koriste u regionima pod ruskom okupacijom.

Nedavni izveštaji američkih obaveštajnih službi ukazuju na to da Putin ozbiljno razmišlja o postavljanju nuklearnog oružja u svemir, za gađanje satelitskih sistema.

Takav potez bi prekršio jedno od načela svemirskog zakona, Ugovor o delimičnoj zabrani testiranja iz 1963. godine, čiji su potpisnice i Rusija (preko Sovjetskog Saveza) i Sjedinjene Države. Nažalost, nije jasno kako bi se sporazum primenio protiv Rusije.

Možda ne želimo da živimo u svetu gde je infrastruktura privatno kontrolisana i gde multinacionalne kompanije donose odluke na život ili smrt, ali mi živimo u tom svetu.

Privatne kompanije igraju ključnu ulogu u osiguravanju da tehnologija ostane dostupna. Pitanje bez odgovora jeste kako se pobrinuti da brane naše nacionalne interese i da ne pomažu našim neprijateljima.