Treći kandidati u trci u kojoj (ne)mogu da pobede

Američki predsednički izbori 2016. godine su daleko najzanimljiviji izbori u poslednjih nekoliko decenija. Predizbornu trku možda više nego ikada oslikava bespoštedna borba između kandidata na obe strane američke političke pozornice. Mnogobrojni skandali oba predsednička kandidata i „ratoborna“ retorika izbornih štabova čine da sve više, od skoro 225 miliona, glasača u Sjedinjenim Američkim Državama, ili ne zna za koga će da glasa, ili ne želi uopšte da glasa. Ogromna polarizacija u američkom političkom životu dovodi do sve većeg otklona koji glasači imaju prema kandidatima establišmenta. Skoro je jedan vek prošao od kada je Vinston Čerčil izrekao čuvenu kontroverznu tvrdnju da je „… petominutni razgovor sa prosečnim glasačem najbolji argument protiv demokratije“. Međutim, upravo prosečni glasači koji ne pripadaju ni jednom od dva, sve više suprotstavljena, politička pola u Americi doprinose tome da demokratski život u Sjedinjenim Američkim Državama postane još zanimljiviji.

Kada se komentarišu i analiziraju predsednički izbori u Americi često se u našoj javnosti potencira rasprava o demokratskom deficitu i činjenici da se najčešće izborna trka vodi između dva kandidata koji pripadaju dvema najvećim političkim strankama, demokratama i republikancima. Važno je reći da u Sjedinjenim Američkim Državama, pored dve stranke establišmenta, primetnu podršku (preko 75.000 registrovanih birača) imaju i Libertarijanska partija, Zelena partija i Partija konstitucionalista. Pored tri partije sa većom podrškom izdvajaju se još i partije desnice, levice i centra, kao što su Američka partija, Partija mira i slobode i Građanska partija.

Kandidati ovih partija na izborima za razne nivoe vlasti zovu „kandidati trećih partija“, a kandidat za predsednika se još kolokvijalno u Americi zove i „treći čovek“. Međutim, i pored demokratske slobode udruživanja i podnošenja kandidature, kandidatima „trećih partija“ je trka u predsedničkim izborima značajno otežana mnogim faktorima od kojih ćemo pomenuti samo neke od najvažnijih. Na početku je važno istaći jedno od najčešće pominjanih pitanja – pitanje novca. Danas je skoro nemoguće zamisliti ozbiljnu predsedničku kampanju u kojoj se ne troše stotine miliona dolara na promotivne materijale, plaćene termine na lokalnim i nacionalnim televizijama i radijima, zakupljene reklamne prostore na društvenim mrežama i aktiviranje hiljada volontera koje treba organizovati.

Pored ovih izazova postoje i prepreke koje proističu iz samog ustrojstva političkog sistema. Naime, američki izborni sistem je takav da pobedniku pripadaju svi elektorski glasovi iz svake pojedinačne države u kojoj je odneo pobedu. To najbolje oslikava ciničan komentar Keneta Eadea, koji kaže da su: „Libertarijanci u stvari samo demokrate čiji se glasovi ne računaju.“ 1 Ovakav sistem dovodi do toga da čak ni odlični rezultati od preko 10 odsto podrške koji su postizali neki od „nezavisnih kandidata“ nemaju skoro pa nikakvu težinu u samom izbornom procesu, a glas za njih se često smatra bačenim glasom. Ovde pri tom vredi ponoviti izvanredan komentar predsedničkog kandidata Gerija DŽonsona da je „bačen glas samo onaj glas koji je dat nekome u koga ne verujete“.

Jedan od glavnih problema „trećih partija“ je što one svoje kampanje koncentrišu oko određene ličnosti ili ideje. Ovakav nastup ostavlja ogroman prostor velikim partijama da prostim usvajanjem i prisvajanjem ideja za koje se pokaže da imaju određenu podršku među biračima jednostavno neutralizuju i marginalizuju treće partije. Ovakav vid strategije nije samo svojstven odnosu prema kandidatima „trećih partija“ i njihovim kampanjama, već je to i ove godine bio slučaj u odnosu kampanje Hilari Klinton prema idejama i stavovima Bernija Sandersa.

Još jedna od velikih prepreka za „treće partije“ u predsedničkoj trci u Sjedinjenim Američkim Državama predstavljaju i zakoni koji uređuju uslove koji moraju da se ispune kako bi se neki kandidat našao na glasačkom listiću. Zbog nepostojanja uređenih pravila na saveznom nivou ovakva pravila se razlikuju od države do države. Pravila su najčešće veoma rigorozna. O tome koliko ova pravila predstavljaju „pretnju“ demokratičnosti predsedničkih izbora govore kritike koje dolaze iz izveštaja OEBS-a objavljenog 2004. godine. Poslednja dva nezavisna kandidata koja su uspela da se pojave na izbornim listićima u svih 50 država bili su Ros Pero (1992. i 1996. godine) i Patrik Bjukenon (2000. godine).

Poslednja, ali nikako najmanje važna prepreka tiče se pravila o učešću nezavisnih kandidata u predsedničkoj debati. Prva predsednička debata je organizovana 1960. godine između DŽona Kenedija i Ričarda Niksona. Danas predsedničku debatu, koja okuplja glavne pretendente na Belu kuću organizuje Komisija za predsedničke debate. Komisija za predsedničke debate je neprofitna nevladina organizacija, koja je organizovanje predsedničkih debata „nasledila“ od Lige žena glasača 1988. godine. Komisijom za predsedničku debatu, pored borda direktora, koji je sastavljen od bivših zvaničnika republikanske i demokratske partije, upravljaju i predsednik Frenk Farenkopf, bivši šef Republikanskog nacionalnog komiteta, i njegov zamenik Majkl MekKuri, bivši pres-sekretar Bele kuće. Možda najveću prepreku za uspeh „trećeg kandidata“ predstavlja nemogućnost pojavljivanja u predsedničkoj debati, koju je samo 2012. godine pratilo 65 miliona Amerikanaca, usled visoko postavljenog i teško dokazivog praga od 15 odsto podrške u preliminarnim istraživanjima javnog mnjenja. Zato i ne čudi što je do sada pokretano nekoliko tužbi za kršenje konkurencije protiv Komisije za predsedničku debatu. Do sada su sve tužbe odbijene od strane sudova pod objašnjenjem da je Komisija privatna organizacija, a ne javni forum i da kao takva nema apsolutno nikakvu obavezu da izlazi u susret zahtevima trećih partija. Tako je bilo i sa poslednjom tužbom koju su ove godine zajedno uputili DŽil Stajn i Geri DŽonson kandidati Zelene partije i Libertarijanske partije. Savezni sudija Rozmari Koliejer je odbacila tužbu za kršenje zakona o zaštiti konkurencije i Prvog amandmana ustava Sjedinjenih Američkih Država, kao i tužbe po istom pitanju protiv sadašnjeg predsednika Baraka Obame i njegovog bivšeg republikanskog protivkandidata Mita Romnija. U dosadašnjoj istoriji predsedničkih debata samo je dva puta bilo dozvoljeno nezavisnim kandidatima da uzmu učešća. To su bili DŽon Anderson u predsedničkoj trci 1980. godine i Ros Pero 1992. godine. Iako su 2000. godine pravila izmenjena i dalje aktuelna ostaje misao DŽejmsa Bovarda da: „Demokratija mora biti nešto više od situacije u kojoj dva vuka i ovca glasaju o tome šta će imati za večeru“.2

Dosadašnja istraživanja pokazuju da su Hilari Klinton i Donald Tramp najomraženiji kandidati koji uživaju najmanje poverenja glasača u poslednjih nekoliko decenija. Najnoviji rejtinzi nepoverljivosti pokazuju da za Hilari ne bi glasalo 53 odsto glasača, dok je za Trampa taj broj na 60 odsto glasačkog tela. Za Hilari je posebno zabrinjavajuća činjenica da nikada ni jedan demokratski kandidat nije imao rejting nepoverljivosti viši od 50 odsto. Da li u takvom političko-socijalnom trenutku ima prostora za nezavisne kandidate i ko su oni uopšte?

Za sada najveću podršku ima Geri DŽonson, bivši Guverner Novog Meksika. Geri DŽonsonu nije prvi put da se upušta u trku za Belu kuću. On je 2012. godine osvojio rekordnih 1,3 miliona glasova, skoro jedan odsto glasačkog tela. Ove godine nastupa sa Vilijamom Veldom, nekadašnjim guvernerom Masačusetsa, kao kandidatom za potpredsednika, a svojim liberalnim stavovima i jasnim i konstantnim protivljenjem protiv državnog intervencionizma u svim sferama života nastavlja da privlači veliki broj razočaranih glasača sa obe strane političkog spektra. Sada DŽonson ima već dvocifrenu podršku glasačkog tela i bliži se magičnoj brojci od 15 odsto podrške. Sledeći ozbiljni kandidat sa oko sedam odsto podrške je DŽil Stajn, fizičar po struci, aktivista za zaštitu životne sredine i političar sa velikim iskustvom. Ni za gospođu Stajn predsednička trka nije nepoznat teren. Ona je 2012. godine na predsedničkim izborima osvojila oko 470 000 glasova. Međutim, u ovoj predsedničkoj trci DŽil, i njen kandidat za potpredsednika Ajamu Baraka, dugogodišnji međunarodni borac za ljudska prava, imaju sve veću i rastuću podršku, naročito od strane generacije „milenijalaca“. Svojim programom za uspostavljanje Zelenog „NJudila“ i levičarskim programom u koje su zastupljene ideje poput besplatnog zdravstva i obrazovanja i prava na rad kao ljudskog prava, ona je uspela da privuče dosta razočaranih i obespravljenih glasača. NJena kampanja je dobila poseban vetar u leđa nakon povlačenja Bernija Sandersa iz predsedničke kampanje.3

Marku Tvenu se često pripisuje ciničan komentar da „ako bi se glasanjem nešto menjalo, nikada nam ne bi dozvolili da glasamo“. Međutim od 2000. godine „treći kandidati“ počinju da budu percipirani kao „remetilački faktor“ u savršenoj utakmici između demokrata i republikanaca. Ta godina ostaje u gorkom sećanju svih članova Demokratske stranke u Americi. Te godine je upravo Ralf Nader sa 1,46 odsto osvojenih glasova na Floridi prevagnuo da demokratski predsednički kandidat Al Gor izgubi izbore od DŽordža Buša Mlađeg. Važno je napomenuti da, iako nemaju izglednih šansi za uspeh, kandidati „trećih partija“ su izuzetno važni za politički život u Americi jer u političku sferu donose nove ideje i pomeraju politike velikih stranka ka svojoj glasačkoj bazi. Teodor Ruzvelt je jednom izjavio da je „glasački listić poput puške, jer posledice njegovog delovanja zavise od čoveka koji će ga upotrebiti“. Prema nekim istraživanjima preko 50 odsto glasača u Americi misli da je potrebno reformisati dvopartijski sistem, a čak 81 odsto ispitanika smatra da je važno dati mogućnost kandidovanja „trećim kandidatima“. Na američkim glasačima je da svojom izbornom voljom pokažu u kom pravcu žele da se dalje razvija jedna od najvećih i najvažnijih svetskih demokratija.

Autor je finansijski direktor CDDRI