„Trenutni sukob verovatno će zabiti poslednji ekser u kovčeg izraelsko-palestinskog mirovnog procesa“: Istoričar Juval Noa Harari za Gardijan

Politika često funkcioniše kao naučni eksperiment, sproveden na milionima ljudi sa malo etičkih ograničenja.

Pokušate nešto – bilo da povećate socijalni budžet, izaberete populističkog predsednika ili date mirovnu ponudu – svedočite rezultatima i odlučite da li da nastavite dalje tim putem ili promenite kurs i pokušate nešto drugo.

Ovako se izraelsko-palestinski sukob odvijao decenijama: pokušajima i greškama.

Tokom mirovnog procesa u Oslu 1990-ih, Izrael je dao šansu miru. Znam da su sa stanovišta Palestinaca i nekih spoljnih posmatrača, izraelske mirovne ponude bile nedovoljne i arogantne, ali je to ipak bila najvelikodušnija ponuda koju je Izrael ikada dao.

Tokom tog mirovnog procesa, Izrael je predao delimičnu kontrolu nad pojasom Gaze palestinskim vlastima.

Ishod za Izraelce bila je najgora teroristička kampanja koju su do tada iskusili. Izraelce još uvek proganjaju sećanja na svakodnevni život ranih 2000-ih, sa svakim danom bombardovanjem autobusa i restorana.

Ta teroristička kampanja je ubila ne samo stotine izraelskih civila, već i mirovni proces i izraelsku levicu. Možda izraelska mirovna ponuda nije bila dovoljno velikodušna. Ali da li je terorizam jedini mogući odgovor?

Nakon neuspeha mirovnog procesa, sledeći izraelski eksperiment u Gazi bio je povlačenje. Sredinom 2000-ih, Izrael se jednostrano povukao iz čitavog pojasa Gaze, demontirao sva tamošnja naselja i vratio se na međunarodno priznatu granicu pre 1967.

Istina, nastavili su da nameće delimičnu blokadu pojasa Gaze i da zauzimaju Zapadnu obalu. Ali povlačenje iz Gaze je i dalje bio veoma značajan izraelski korak, a Izraelci su sa nestrpljenjem čekali da vide kakav će biti rezultat tog eksperimenta.

Ostaci izraelske levice nadaju se da će Palestinci pošteno pokušati da pretvore Gazu u prosperitetnu i mirnu gradsku državu, bliskoistočni Singapur, pokazujući svetu i izraelskoj desnici šta Palestinci mogu da urade kada im se pruži prilika da upravljaju sobom.

Naravno, teško je izgraditi Singapur pod delimičnom blokadom. Ali pošten pokušaj je ipak mogao biti učinjen, u kom slučaju bi došlo do većeg pritiska na izraelsku vladu i stranih sila i izraelske javnosti da ukloni blokadu iz Gaze i da postigne častan dogovor i oko Zapadne obale.

Umesto toga, Hamas je preuzeo pojas Gaze i pretvorio ga u terorističku bazu iz koje su ponovljeni napadi na izraelske civile. Još jedan eksperiment se završio neuspehom.

Ovo je potpuno diskreditovalo ostatke izraelske levice i dovelo na vlast Benjamina Netanijahua i njegove jastrebove vlade.

Netanjahu je bio pionir još jednog eksperimenta. Pošto je mirna koegzistencija propala, usvojio je politiku nasilne koegzistencije. Izrael i Hamas su razmenjivali udarce na nedeljnoj bazi i skoro svake godine je bila velika vojna operacija, ali deceniju i po, izraelski civili su mogli da žive na nekoliko stotina metara od Hamasovih baza sa druge strane ograde.

Mnogi na izraelskoj desnici vide Hamas kao boljeg partnera od palestinskih vlasti. To je bilo zato što su izraelski jastrebovi želeli da nastave da kontrolišu Zapadnu obalu i plašili su se mirovnog sporazuma. Činilo se da Hamas nudi izraelskoj desnici najbolje od svih svetova: oslobađajući Izrael od potrebe da upravlja Pojasom Gaze, bez davanja bilo kakvih mirovnih ponuda koje bi mogle dislocirati izraelsku kontrolu nad Zapadnom obalom.

Izrael upravo prima signale kraja Netanjahuovog eksperimenta u nasilnoj koegzistenciji.

Pa šta sledi? Niko ne zna sa sigurnošću, ali neki glasovi u Izraelu skreću ka ponovnom osvajanju pojasa Gaze ili da ga bombarduju do ruševina.

Rezultat takve politike mogla bi biti najgora humanitarna kriza koju je region iskusio od 1948. Naročito ako se Hezbolah i palestinske snage na Zapadnoj obali pridruže borbi, broj poginulih bi mogao dostići hiljade, a milioni više proterani iz svojih domova.

Sa obe strane ograde nalaze se verski fanatici fiksirani na božanska obećanja i rat iz 1948.

Palestinci sanjaju da preokrenu ishod tog rata. Jevrejski fanatici poput ministra finansija Bezalela Smotriha upozorili su čak i arapske građane Izraela da ste „vi greškom ovde jer Ben-Gurion (prvi premijer Izraela) nije završio posao ’48. i nije vas izbacio“.

Ova godina bi mogla da omogući fanaticima sa obe strane da ostvare svoje verske fantazije i ponovo osvete rat iz 1948.

Čak i ako stvari ne idu u takve ekstreme, trenutni sukob će verovatno zabiti poslednji ekser u kovčeg izraelsko-palestinskog mirovnog procesa.

Kibuci duž granice Gaze bili su socijalističke komune i neki od najžilavnijih bastiona izraelske levice.

Poznajem ljude iz tih kibuca koji su se, posle godina skoro svakodnevnih raketnih napada iz Gaze, još uvek držali nade u mir, kao za verski kult. Ovi kibuci su upravo uništeni, a neki od poslednjih mirotvoraca su ili ubijeni, sahranivši svoje najmilije, ili držani kao taoci u Gazi.

Na primer, Vivijan Silver, mirovna aktivistkinja iz Kibuca Beeri koja godinama prevozi bolesne građane Gaze u izraelske bolnice, je nestala i verovatno je talac u Gazi.

Ono što se već dogodilo ne može se poništiti. Mrtvi se ne mogu oživeti, a lične traume nikada neće potpuno zalečiti.

Ali moramo sprečiti dalju eskalaciju. Mnoge snage u regionu trenutno vode neodgovorni verski fanatici. Spoljne sile stoga moraju intervenisati da bi se sukob smirio.

Svako ko želi mir mora nedvosmisleno da osudi zločine Hamasa, izvrši pritisak na Hamas da odmah i bezuslovno oslobodi sve taoce i pomogne da se Hezbolah i Iran odvrate od intervencije. Ovo bi Izraelcima dalo malo prostora za disanje i mali tračak nade.

Drugo, koalicija voljnih – od SAD i EU do Saudijske Arabije i Palestinske vlasti – treba da preuzme odgovornost za pojas Gaze dalje od Hamasa, da obnovi Gazu i istovremeno potpuno razoruža Hamas i demilitarizuje pojas Gaze.

Male su šanse da će ovi koraci biti realizovani. Ali nakon nedavnih užasa, većina Izraelaca ne misli da može da živi sa nečim manje.

Sve o sukobu Hamasa i Izraela možete pročitati na našem BLOGU UŽIVO.