Tri mora, nigde lađe nema

Projekat se zove „Tri mora“ i uključuje bivše sovjetske satelite u Istočnoj Evropi, baltičke države, Poljsku, Slovačku, Mađarsku, Rumuniju i Bugarsku, s ciljem da spreči eventualno dalje napredovanje Rusije ka zapadu. Dva stuba projekta su Poljska i Rumunija koje vojno veoma blisko sarađuju. Projekat je prvobitno počeo povezivanjem Baltičkog i Crnog mora, s logičnim produžetkom ka Jadranskom moru.

„Intermarium“ formalno nije van NATO, ali funkcionalno jeste, pošto NATO ne može da obezbedi vojnu dimenziju bez američke pomoći. On dovodi u pitanje, mada, čini se, nenamerno, Evropsku uniju. Sve članice grupe su članice EU, ali su van „evrozone“ iako se smatraju ekonomski najdinamičnijim delom Evrope. Podrška NATO ovim zemljama u stvari znači američku podršku „novim evropskim nadama“ koje se odnose mnogo lojalnije prema novim američkim zahtevima od etabliranih evropskih država.

Osim toga, Poljska i Mađarska su najnedisciplinovanije članice EU, ako se ima u vidu njihovo kontinuirano odbijanje da se povinuju politici i dogovorima koji su kreirani u multilateralnom okviru u Briselu. „Intermarium“ je više od vojne alijanse zbog grupisanja dominantno „neprijateljske EU“ unutar EU.

Poljsko geopolitičko buđenje inicirano je nakon ukrajinskih događaja, pošto je Poljska NATO članica s najzgodnijim položajem da motri na razvoj u Ukrajini. U vojnom smislu, ova inicijativa ne bi imala osnova da se povezuje s morskim pučinama, pošto su pomorski potencijali svih članica nevidljivi. Zbog toga što njihova pomorska beznačajnost onemogućava bilo kakvu stratešku komponentu u zamisli o „tri mora“ pomorska vojna moć mora da dođe samo od SAD.

Poljska je aktivirana, jer je jedina imala pripremljenu neku vrstu geopolitičkog odgovora na demonstracije nove ruske snage, pa je na nove okolnosti adaptiran originalno poljski koncept „Prometej“. „Prometej“ je politički projekat iniciran od Jozefa Pilsudskog čiji cilj je bio da se smanji moć carističke Rusije i posle nje, njenog naslednika, Sovjetskog Saveza, podržavajući nacionalističke pokrete za nezavisnost većih neruskih naroda koji su živeli unutar granica carske Rusije i Sovjetskog Saveza.

„Prometej“ i drugi koncept Pilsudskog „Miedzymorze federacija“, čine dve komplementarne političke strategije. Ni jedan projekat nije se ostvario u svoje vreme, ali kao da su predodredili kasnije događaje: nestanak Sovjetskog Saveza i rast Evropske unije.

Kratku istoriju projekta predstavio je 1940. poljski obaveštajni oficir Edmund Harazkiević, koji je od 1927. do početka Drugog svetskog rata bio koordinator programa „Prometej“. Svoj dokument, Harazkiević je napisao u Parizu, nakon što je izbegao iz Poljske koja je okupirana od Nemačke i SSSR.

„Stvaralac i duša koncepta Prometej“, napisao je Harazkievič, bio je maršal Pilsudski koji je u svom memorandumu iz 1904. predlagao japanskoj vladi da u borbi protiv Rusije upotrebi brojne neruske nacije koje žive u basenima Baltika, Crnog i Kaspijskog mora, naglašavajući da će poljska nacija zbog svoje istorije, ljubavi ka slobodi i istorijskih događaja (tri imperije koje su učestvovale u okončavanju poljske političke egzistencije u 18. veku), biti na vodećem mestu u toj borbi i pomoći emancipaciju potlačenih naroda u Rusiji.“

Ključni pasus iz tog memoranduma glasi: „Poljska snaga i važnost kod delova koji čine rusku državu navodi nas da postavimo politički cilj razbijanja ruske države na njene osnovne činioce i emancipujemo zemlje koje su silom uključene u rusku imperiju. Mi smatramo to ne samo ispunjenjem naše kulturne težnje za nezavisnošću, nego i garanciju te nezavisnosti, kojom bi Rusija bila dovoljno oslabljena da bi prestala da bude značajan i opasan sused“, napisao je Pilsudski. Posle Prvog svetskog rata, Pilsudski je predložio federaciju naroda na čelu s Poljskom, a koja bi uključivala Finsku, Gruziju, Azerbejdžan i Jermeniju, tvrdeći da će tako da zaustavi prodor Lenjinove države“.

Jedan od najistaknutijih sledbenika „prometejskog“ programa bio je Zbignjev Bžežinski. Pored njega, direktnu ulogu imao je i načelnik Generalštaba američke vojske, DŽon Šalikašvili. Na inauguralnoj konferenciji Instituta za bezbednosne i međunarodne studije 2. oktobra 2003. Bžežinski se prisetio nekih anegdotskih osvrta na „prometejce“. „U Poljskoj je pomagana takozvana „Prometejska liga“. Ona je bila posvećena ideji da će jednog dana neruski narodi stare carske imperije, a onda Sovjetskog Saveza, želeti da dobiju nezavisnost. To je bio politički koncept koji je bio veoma aktivno propagiran i koji je imao veoma specifičnu vojnu dimenziju. Predratna poljska armija imala je veliki broj oficira koji su bili poreklom Ukrajinci, Gruzini, Jermeni i tako dalje. Sada to u stvari ima jednu američku vezu, zato što je jedan od naših skorašnjih načelnika Generalštaba, general Šalikašvili poreklom Gruzin, ali je rođen u Poljskoj, gde je njegov otac bio pukovnik poljske armije i komandir jedne od njenih elitnih jedinica. Ali to nije bila filantropija. To je bila planirana politička akcija zasnovana na određenim interesima. Ovde postoji ta veza koja je nastavljena tokom Drugog svetskog rata“, rekao je Bžežinski. On je potvrdio zadatke i sastav „Prometejaca“ kao i vezu poljske armije i njenih regionalnih ambicija.

Uključivanjem Austrije, Slovenije i Hrvatske, bar u geografskom smislu, obnovljene su granice Austro-Ugarske imperije. Pored Varšave, šansu za ozbiljan uticaj ima sada i Beč bez obzira što Austrija nije članica NATO. Najistaknutiji promoter ovog plana je hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović, pa se upravo zbog toga spekuliše da joj on služi kao platforma za učvršćivanje svoje kandidature za generalnog sekretara NATO.

Uključivanje projekta „Intermarium“ u balkanski konflikt nov je aspekt ovog programa i on može da ima važne posledice za Srbiju. Pošto Srbija nije uključena u projekat, iako geografija i mape idu tome u prilog, njeno zbližavanje s Turskom jeste prirodna posledica, sa daljim logičnim sledom koji će pratiti ovu liniju konfrontacije, jer se širenje inicijative delom zasniva i na usponu Turske.

Van svake sumnje je da će Turska u budućnosti biti važna regionalna sila. Kada je Turska bila u prošlosti moćna, njen uticaj dosezao je preko Balkana do Budimpešte i Beča. Turska moć, demonstrirana tokom poslednjih nedelja i prema „arapskom pravcu“ i tako bogatoj zemlji kao što je Saudijska Arabija, uz latentnu neposlušnost prema NATO, izaziva dublje zabrinutosti. Ako se ispostavi da je Turska isuviše moćna, „tri mora“ će pokušati da pored Rusije blokiraju i Tursku. Prvi takav zadatak biće, po svemu sudeći, dalje sprečavanje ulaska ruskog gasa u Evropu južnim pravcem i „turskim tokom“.

Oživljavanje „prometejskog“ projekta starog više od 100 godina, ali s jasnim antiruskim karakterom, ukazuje dubinu današnje konfrontacije s Rusijom, ali i na nedostatak modernih strategija u suočavanju s njom. Ali, bez obzir na to, „prometejska“ vatra uvek može da opeče.