Tri opcije koje mogu dovesti do izbijanja nuklearnog rata

Ruski predsednik Vladimir Putin verovatno neće upotrebiti taktičko nuklearno oružje protiv Ukrajine ako veruje da će to na kraju dovesti do nuklearne razmene sa SAD. To bi bilo samoubistvo za ruski režim i imalo bi ozbiljne globalne implikacije.

Međutim, nuklearne pretnje i izvođenje ovakvih vežbi usred krize mogu pokrenuti događaje koji povećavaju rizik od šireg rata, piše za portal 1945. Vilijam Leban, analitičar Australijskog instituta za stratešku politiku.

Ričard Ned Lebou, stručnjak za nuklearni rizik, identifikovao je tri glavna načina da se to desi: prevencija, pogrešno izračunata eskalacija i gubitak kontrole.

Prevencija se odnosi na dinamiku krize u kojoj nijedna strana možda ne želi rat, ali se svaka plaši trenutnog napada druge i oseća se prinuđenim da napadne prva kako bi sprečila nepovoljan ishod. Naravno, ne postoji značajna prednost ni za jednu stranu u nuklearnom ratu, ali lideri mogu biti uvereni da prednosti postoje na nižim nivoima ratovanja.

Rizici povezani sa NATO vežbom Able Archer 1983. možda su bili blizu pokretanja takvog preventivnog udara. Iz više razloga, sovjetski obaveštajni analitičari i politički lideri verovali su da je vežba priprema za prvi napad NATO-a na SSSR i počeli su da se pripremaju za to.

Pogrešna procena se odnosi na prelazak praga u pogrešnom uverenju da će protivnik tolerisati takav potez. Dva dobra primera su američka odluka da maršira severno od 38. paralele u Koreji 1950. i argentinska invazija na Foklandska ostrva 1982. Oba su dovela do reakcije koju nisu očekivali – ulazak Kine u Korejski rat i odlučna britanska kampanja za ponovno zauzimanje ostrva.

Gubitak kontrole može nastati iz raznih razloga. Politički lideri mogu pogrešno shvatiti vojne pripreme ili akcije, a druga strana može tumačiti određene korake kao ofanzivne poteze. Sistemi ranog upozoravanja i obaveštajnih službi mogli bi pogrešno protumačiti promene u stavu protivnikovih snaga, što bi dovelo do toga da jedna strana podigne sopstvene nivoe uzbune, podstičući drugu stranu da učini isto. Obe strane tako mogu upasti u petlju akcija-reakcija.

Klasičan primer je julska kriza 1941. godine, kada su obe strane donosile odluke, ali su međusobne i međusobno povezane mobilizacije doprinele izbijanju svetskog rata. Tehnološki kvarovi takođe mogu dovesti do gubitka kontrole, što pokazuje primer iz 1960. godine kada su američki sistemi za rano upozoravanje pogrešno protumačili rastući mesec kao sovjetski nuklearni projektil. Na sreću, donosioci odluka su ovu informaciju identifikovali kao pogrešnu.

Sve tri ove opcije se mogu pojaviti u trenutnom ratu: Putin možda neće verovati da će Zapad predvođen SAD odgovoriti ako Rusija eskalira, ili može verovati da bi njihov odgovor mogao biti ograničen i podnošljiv; stoga je mogao pogrešno izračunati i proceniti situaciju, piše on 1945. godine.

Štaviše, ruski vojni lideri mogli bi pogrešno protumačiti pripreme za konvencionalne udare na ciljeve na bojnom polju u Ukrajini kao pozicioniranje za udare na rusko rukovodstvo ili sisteme komandovanja i kontrole.

Moraju se pronaći putevi uprkos ovim realnostima koje uklanjaju bauk najgoreg mogućeg ishoda za Ukrajinu, Rusiju i ostatak sveta. Dobra polazna tačka bi bila da lideri shvate da će rizici nuklearne eskalacije verovatno biti čak i veći nego što su pretpostavljali, zaključuje Leban za 1945.