Tri su scenarija za smenu autoritarnog režima Vučića: Analiza profesora sa Centralnoevropskog Univerziteta o situaciji u Srbiji

Protesti su dostigli vrhunac 15. marta kada je desetine hiljada ljudi izašlo na ulice Beograda zahtevajući vladavinu prava i okončanje nekažnjivosti, piše Filip Milačić, gostujući profesor na Centralnoevropskom univerzitetu (CEU) na EUROPP blog koji vodi Londonska škola ekonomije i političkih nauka.

Demonstracije od 15. marta, koje su verovatno bile najveće u istoriji Srbije, prevazilazeći čak i protest koji je srušio režim Slobodana Miloševića 2000. godine, pobudile su nadu u skori pad režima Aleksandra Vučića, koji je Srbiju pretvorio u jednu od zemalja na svetu koja najbrže napreduje ka autokratiji.

Ali koliko su ove nade realne i šta bi moglo biti sledeće?

Protesti, koje organizuju studenti koji insistiraju da su iznad partijske politike, jasno su pokazali da u srpskom društvu postoji rasprostranjeno nezadovoljstvo aktuelnom vlašću, koju predvodi Vučićeva Srpska napredna stranka (SNS).

Ali samo ovo nije dovoljno. Teorije demokratskog otpora nam govore da postoje, u principu, tri načina da se ukloni autoritarni nosilac vlasti.

Nasilno uklanjanje

Scenario prvi podrazumevao bi nasilno uklanjanje Vučića sa vlasti od strane demonstranata, uz pomoć snaga bezbednosti.

Takav scenario je malo verovatan i ne treba ga pozdraviti. To bi negativno uticalo na buduće izglede srpske demokratije i umanjilo šanse za uspostavljanje održive demokratije u budućnosti. Uprkos brojnim nedostacima, Srbija nije tvrda autokratija poput Rusije gde bi nasilno svrgavanje moglo biti legitimno, već izborna autokratija ili konkurentski autoritarni režim.

Moć je visoko koncentrisana u Vučićevim rukama, provere i ravnoteže su u velikoj meri razbijene, mnoge građanske slobode su ograničene (pre svega sloboda medija), a opozicija se takmiči na neravnom terenu.

Ipak, srpski izbori su i dalje konkurentni. Opoziciji je dozvoljeno da se takmiči, njeni kandidati se ne ubijaju kao u vreme Miloševića, a građanske slobode poput slobode udruživanja i okupljanja se u velikoj meri poštuju.

Politički preletači

U scenariju dva, protesti bi doveli do izlaska koalicionih partnera SNS-a i nekih funkcionera SNS-a. To bi zauzvrat omogućilo formiranje nove parlamentarne većine, koja bi formirala privremenu vladu koja bi pripremila nove izbore na ravnopravnijim uslovima.

Iako je Vlada Srbije zvanično pala 19. marta i postoje glasine o nesuglasicama unutar SNS-a, nema znakova prebega u opozicioni tabor.

To je zato što važan faktor prebega elite – snažna podrška lokalnim demokratskim snagama od strane spoljnih prodemokratskih aktera – trenutno nedostaje u Srbiji. SAD nisu intervenisale u ime prodemokratskih snaga niti podržale njihovu borbu. Naprotiv, američki zvaničnici su izrazili podršku Vučićevom režimu.

Ričard Grenel, specijalni izaslanik predsednika Donalda Trampa, kritikovao je navodnu nasilnu prirodu borbe studenata protiv autokratije, dok je Donald Tramp Mlađi podržao Vučićev stav da su protesti takozvana „obojena revolucija“.

Drugi veliki spoljni prodemokratski akter – Evropska unija ostaje ćutljiva ili neodređena kada komentariše dešavanja u Srbiji.

Pobeda za opoziciju

U scenariju tri, protesti bi utrli put promenama na biralištima. Drugim rečima, pomogli bi opozicionim strankama da pobede Vučića i njegov SNS na izborima. Kao što je gore navedeno, izbori u Srbiji su obeleženi značajnom manipulacijom vladajućih partija.

Upravo zbog toga će Vučić verovatno organizovati vanredne izbore kao izlaz iz krize – što je već nagovestio.

A pošto Vučić teško da će poboljšati izborne uslove jer nije pod pritiskom Zapada i više ne mora da strahuje za svoj međunarodni legitimitet, srpske opozicione stranke će najverovatnije bojkotovati izbore.

Ali ni pod takvim uslovima Vučić nije nepobediv. Iskustvo drugih zemalja pokazuje da prodemokratska opozicija može da pobedi autoritarnog predsednika čak i pod lošijim izbornim uslovima od srpskih (kao što je ubedljiva pobeda turske opozicije na lokalnim izborima u zemlji 2024).

Da bi se to desilo u Srbiji, srpske opozicione stranke će morati značajno da promene svoj pristup. Ukoliko Vučić ipak organizuje vanredne izbore, opozicione stranke ne bi trebalo da bojkotuju glasanje, već da vode otpor na glasačkim kutijama.

Takođe bi trebalo da se bore za ravnopravnije uslove tako što će razviti kreativne i efikasne načine da se suprotstave vladinim izbornim manipulacijama.

Iako su sadašnji protesti bez presedana, bilo je i drugih narodnih mobilizacija protiv režima koje je organizovalo civilno društvo. Međutim, opozicija nikada nije uspela da duboko nezadovoljstvo na ulicama pretoči u izbornu pobedu.

Stoga, za naredne izbore, civilno društvo i prodemokratska opozicija treba da razviju zajedničku alternativnu platformu koja se bavi socio-ekonomskim i kulturnim problemima biračkog tela. I opozicione stranke treba da priznaju biračima svoje greške koje su dovele do Vučićevog dolaska na vlast.

Novi narativ

Jedan od Vučićevih ključnih alata za opstanak na vlasti je njegov narativ zaštite zemlje od spoljnih i unutrašnjih neprijatelja, kao i nacionalnih interesa Srbije po pitanju Kosova.

Ova slika Vučića kao „spasitelja“ Kosova i branioca ugroženog srpskog naroda u kombinaciji je sa prikazivanjem opozicije kao izdajnika i neprijatelja nacije.

Da bi pobedila Vučića na izborima, srpska opozicija treba da razvije svoj emocionalno ubedljiv, patriotski kontranarativ. Takav narativ treba da se pozabavi korenom demokratskog nazadovanja – pitanjem Kosova – koje je prodemokratska opozicija do sada ignorisala.

Takođe mora da obuhvati i društveni rascep između autokratije i demokratije, prikazujući borbu za demokratiju i vladavinu prava kao borbu za srpski narod.

Vučić se suočava sa najvećim izazovom za svoj režim od dolaska na vlast 2012. Međutim, kako nam govore teorije demokratskog otpora, malo je verovatno da ćemo u skorije vreme dočekati kraj njegovog režima osim ako srpska opozicija ne bude mogla da odgovori izazovu.