Trideset godina kasnije Ukrajina žali zbog odustajanja od nuklearnog oružja

Skoro tri godine nakon što je Moskva pokrenula invaziju na Ukrajinu, ukrajinski zvaničnici nazivaju Budimpeštanski memorandum o bezbednosnim obećanjima „spomenikom kratkovidosti u strateškom donošenju bezbednosnih odluka“ i traže članstvo svoje zemlje u NATO-u, prenela je VOA.

Američki predsednici Bil Klinton, Ukrajinac Leonid Kravčuk i ruski Boris Jeljcin, zajedno sa britanskim premijerom Džonom Mejdžorom, potpisali su memorandum 5. decembra 1994. godine.

Stiven Pajfer, diplomata veteran koji je bio američki ambasador u Ukrajini od 1998. do 2000. godine, pomogao je u pregovorima o memorandumu.

„U suštini, u tom dokumentu, SAD, Britanija i Rusija su se obavezale da će poštovati suverenitet, nezavisnost i postojeće granice Ukrajine i obavezale se da neće koristiti silu niti pretiti silom Ukrajini“, rekao je Pajfer ukrajinskoj redakciji Glasa Amerike.

Raspadom Sovjetskog Saveza Ukrajina je nasledila treći najveći nuklearni arsenal na svetu i pristala da svu nuklearnu municiju sa svoje teritorije prebaci u Rusiju na demontiranje i da poništi silose za lansiranje nuklearnih projektila.

Sve strane u memorandumu su se složile da se „uzdrže od pretnje ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti potpisnika memoranduma”.

Međutim, 2014. godine Rusija je anektirala Krim i podstakla separatistički pokret u istočnoj Ukrajini. U februaru 2022. godine pokrenula je invaziju na Ukrajinu u punom obimu.

Držeći kopiju Budimpeštanskog memoranduma po dolasku u Brisel na sastanak ministara spoljnih poslova NATO-a, ukrajinski ministar spoljnih poslova Andrij Sibiha nazvao je sporazum podsetnikom da su sve dugoročne odluke donete na štetu bezbednosti Ukrajine „neprikladne i neprihvatljive”.

“Ovaj dokument, ovaj papir, nije uspio osigurati ukrajinsku bezbjednost i transatlantsku bezbjednost”, rekao je Sibiha.

“Dakle, moramo izbjeći ponavljanje ovakvih grešaka. To je, naravno, razlog zašto ćemo sa partnerima razgovarati o konceptu mira kroz snagu, a imamo jasno razumijevanje koje korake trebamo od naših prijatelja.“

Ukrainian Foreign Minister Sybiha brought the „Budapest Memorandum“ to the NATO HQ, marking 30 years since its signing.

💬 „This document is a true reminder that long-term security decisions for Ukraine, like this one, are inappropriate and unacceptable. It failed to ensure… pic.twitter.com/bAMxOqcujM

— NOELREPORTS 🇪🇺 🇺🇦 (@NOELreports) December 3, 2024

Ministarstvo spoljnih poslova Ukrajine je u saopštenju od 3. decembra navelo: „Jedina stvarna garancija bezbednosti Ukrajine, kao i odvraćanja od dalje ruske agresije protiv Ukrajine i drugih zemalja, jeste punopravno članstvo Ukrajine u NATO-u.

Ovaj stav je u intervjuu za Glas Amerike ponovio bivši ukrajinski predsednik Petro Porošenko, sada lider opozicije.

„Tražimo da potpisivanje [poziva] za [pridruživanje] NATO-u smatrate trajnom obavezom naših partnera, uključujući SAD, na Budimpeštanskom memorandumu“, rekao je Porošenko.

„Ovo je preduslov kada se Ukrajina dobrovoljno odrekne trećeg najvećeg nuklearnog arsenala na svetu i svi su rekli da ako Ukrajina sada [ima] ovaj nuklearni arsenal, ne bi bilo rata i okupacije“, dodao je Porošenko.

Ruski zvaničnici optužuju Ukrajinu i njene partnere za kršenje Budimpeštanskog memoranduma širenjem NATO-a – za koji kažu da ugrožava bezbednosne interese Rusije.

Pajfer podseća da su početkom 1990-ih ukrajinski zvaničnici pitali šta će SAD uraditi ako Rusija prekrši Budimpeštanski memorandum.

„Rekli smo da će SAD učiniti stvari; mi ćemo se zainteresovati“, rekao je Pajfer za Glas Amerike. „Međutim, bili smo jasni: rekli smo: ’Sada vam kažemo — to ne znači da ćemo poslati američku vojnu silu da brani Ukrajinu. Zato je dokument memorandum bezbednosnih obećanja, a ne bezbednosnih garancija“.

Marijana Buđerin, autorka i viša naučna saradnica na Projektu upravljanja atomskom energijom u Belfer centru Harvard Kenedi škole, smatra da Ukrajina i njeni zapadni partneri nisu u potpunosti prepoznali rusku pretnju. Bila su to drugačija vremena, rekla je.

„Postojao je narativ da je Ukrajina mirna zemlja i da zapravo ne predstavlja pretnju nikome i da je trebalo da se pridruži međunarodnoj zajednici u dobrim odnosima“, rekla je ona za Glas Amerike. „Hladni rat je završen, Sovjetski Savez se raspao i čitavo pitanje oružja, uključujući nuklearno, postalo je prošlost.

Nakon što je Rusija anektirala Krim 2014. godine, Fajfer i drugi pozvali su administraciju američkog predsednika Baraka Obame da pruži Ukrajini pomoć u odbrani kako bi ispunila svoje obaveze prema Budimpeštanskom memorandumu.

„Mislio sam da je Obamina administracija trebalo da učini više u pogledu pružanja odbrambene pomoći Ukrajini“, kaže Pajfer. „Ali ako pogledate poslednje dve i po godine, Bajdenova administracija je obezbedila više od 100 milijardi dolara vojne i finansijske pomoći Ukrajini. To je svakako u skladu sa onim što smo govorili pre 30 godina.

Budžerin napominje da nuklearno oružje koje je Ukrajina nasledila 1991. nije predstavljalo „potpuno nuklearno sredstvo odvraćanja koje bi [Ukrajina] mogla jednostavno da zgrabi i upotrebi da odvrati Rusiju“.

„To je bio deo nuklearnog arsenala koji je razvila druga država, Sovjetski Savez, za ​​strateške svrhe te zemlje. A strateški cilj Sovjetskog Saveza je bio da odvrati NATO i SAD“, kaže Buđerin i dodaje:

„Ali na kraju, da bi imala kredibilno nuklearno odvraćanje, Ukrajina bi morala da uloži mnogo više u nezavisni nuklearni program, koji nije imala.

Buđerin navodi i da je Ukrajina nakon potpisivanja memoranduma mogla više da ulaže u svoje konvencionalne vojne kapacitete. Na kraju, kaže ona, „glavna lekcija za svaku zemlju je da nijedan dokument, ma koliko pravno obavezujući ili dobro napisan i čvrst, nije dovoljna osnova za nacionalnu bezbednost. Morate biti u mogućnosti da zaista investirate u svoju odbranu i nacionalnu bezbednost.“

Budimpeštanski memorandum nije jedini dokument koji je Rusija potpisala i prekršila, a koji dovodi u pitanje buduće sporazume sa Moskvom, rekao je Pifer: „To se desilo i sa rusko-ukrajinskim Ugovorom o prijateljstvu, saradnji i miru iz 1997. godine. Bilo je još nekoliko dokumenata u kojima je ruska vlada jasno rekla: „Priznajemo Ukrajinu u granicama iz 1991. Priznaćemo i prihvatiti ukrajinski suverenitet i nezavisnost.“

Buđerin kaže da je ovo i velika lekcija za međunarodnu zajednicu:

„To je priča o tome koliko je naš sistem međunarodnog prava — međunarodni ugovori — osetljiv i da njegov kredibilitet, njegovo postojanje, njegovo dalje postojanje, kao i sve što uz to ide, zavisi od toga kako ga države dobrovoljno poštuju, kao i na države adekvatno reaguju kada dođe do prekršaja“.