Umirivanje anksioznosti u vezi s robotima postalo je glavna preokupacija poslovnih apologeta. Zdravorazumsko i ni najmanje tupavo gledište jeste da što se više poslova automatizuje, manje će biti stvari koje mogu da rade ljudska bića.
Vodeći primer je automobil bez vozača. Ako automobil može da ide sam, šta će biti sa šoferima, taksistima itd?
Ekonomska teorija nam govori da su nam brige neutemeljene. Dodeljivanjem mašina radnicima povećava se njihov učinak svakog sata njihovog rada. Onda imaju izbor na kojem može da im se pozavidi – raditi manje za istu platu ili raditi isti broj sati za veću platu. I dok cena postojeće robe bude padala, potrošači će imati više novca za trošenje na više iste ili druge robe. Bilo kako bilo, nema razloga da se očekuje neto gubitak radnih mesta za ljude ili bilo šta drugo osim kontinuiranog unapređenja životnih standarda.
Istorija ukazuje isto. U poslednjih otprilike 200 godina produktivnost konstantno raste, naročito na Zapadu. Ljudi koji žive na Zapadu su izabrali i veću ležernost i veći prihod. Broj radnih sati u bogatim zemljama je prepolovljen od 1870, dok je realni prihod po glavi stanovnika povećan pet puta.
Koliko je postojećih radnih mesta zapravo „u opasnosti“ od robota? Prema izveštaju od neprocenjivog značaja Globalnog instituta Mekinsi (MGI), oko pedeset odsto vremena koje se potroši na radne aktivnosti ljudi u globalnoj ekonomiji danas bi se teorijski moglo automatizovati iako aktuelni trendovi ukazuju na maksimalnih 30 odsto do 2030, u zavisnosti pretežno od brzine usvajanja novih tehnologija. Srednje prognoze izveštaja su sledeće: Nemačka 24 odsto; Japan 26 odsto; SAD 23 odsto; Kina 16 odsto; Indija devet odsto; Meksiko 13 odsto. Do 2030, procenjuje MGI, između 400 i 800 miliona pojedinaca će morati da pronađu nova zanimanja, pri čemu neka od njih još ne postoje.
Ova stopa deplasmana radnih mesta se ne razlikuje mnogo u odnosu na prethodne periode. Jedan razlog zbog kojeg je automatizacija toliko zastrašujuća jeste što je budućnost ranije bila veća nepoznanica – nismo imali dovoljno podataka za alarmantne prognoze. Jači razlog jeste da trenutni izgledi za automatizaciju nagoveštavaju budućnost u kojoj mašine mogu da zamene ljude u mnogim radnim sferama gde se mislilo da samo mi možemo da radimo.
Ekonomisti uvek smatraju da su raniji talasi uništenja radnih mesta doveli do ravnoteže između ponude i potražnje na tržištu rada na višem nivou i zaposlenosti i zarade. Ali ako roboti mogu da zamene, a ne samo potisnu ljude, teško je uočiti tačku ravnoteže dok sama ljudska rasa ne postane suvišna.
U izveštaju MGI se odbacuje tako turoban zaključak. Dugoročno gledano, ekonomija može da se koriguje da bi obezbedila zadovoljavajući posao svima koji ga žele. „Za društvo kao celinu mašine mogu da preuzmu posao koji je rutinski, opasan ili prljav i mogu nam omogućiti da bolje koristimo svoje urođene ljudske talente i uživamo u većoj ležernosti.“ Ta situacija ne može biti bolja u poslovnoj ekonomiji. Ipak, u tom argumentu ima nekih ozbiljnih rupa.
Prva se tiče dužine i opsega tranzicije s ljudske na automatizovanu ekonomiju. Tu je prošlost možda manje pouzdan vodič nego što mislimo jer je sporije nastupanje tehnološke promene značilo da zamena radnih mesta ide u korak s deplasmanom radnih mesta. Danas, deplasman, a samim tim i prekid će biti mnogo brži jer se tehnologija osmišljava i širi mnogo brže. „U naprednim zemljama svi scenariji“, piše Mekinsi, „rezultiraju potpunim zaposlenjem do 2030, ali tranzicija može da uključuje periode nezaposlenosti i negativna poravnanja plate“, u zavisnosti od brzine prilagođavanja.
Ovo predstavlja dilemu za političke odlučioce. Što se brže uvode nove tehnologije, one „gutaju“ više radnih mesta, ali se brže realizuju obećane dobiti. U izveštaju MGI se odbacuju pokušaji da se ograniči opseg i brzina automatizacije, „što bi zauzdalo doprinose ovih tehnologija poslovnoj dinamici i ekonomskom rastu“. Imajući u vidu ovaj prioritet, glavna politička reakcija sledi automatski – ogromne investicije po „skali Maršalovog plana“ u obrazovanje i obuku radne snage da bi se obezbedilo da se ljudi uče važnim veštinama da bi im se omogućilo da se nose s tranzicijom.
Da li je svet u kojem smo osuđeni da se utrkujemo s mašinama da bismo proizvodili sve veće količine potrošačke robe svet koji vredi imati? I ako ne možemo da se nadamo da će kontrolisati ovaj svet, koja je vrednost toga što smo ljudska bića? Ova pitanja su možda izvan domena Mekinsija, ali ne treba zabraniti da budu predmet javne debate.
Autor je član Gornjeg doma britanskog parlamenta i profesor političke ekonomije na Univerzitetu Varvik
Copyright: Project Syndicate, 2017.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
