Trostruka opklada Tereze Mej

„Ne možete više govoriti o ‘perfidnom Albionu'“, rekao mi je kada sam ga sreo u Londonskom klubu, „Tereza Mej je kristalno jasna – Bregzit znači egzit.“

Moj sagovornik je na referendumu o Bregzitu u junu prošle godine glasao za ostanak u EU, ali je kao i veći deo zemlje pozdravio govor Mejeve. „Ako tražite sliku kojom biste opisali današnju Veliku Britaniju, govorite o ‘prkosnom lavu'“, rekao mi je, pre nego što je istakao tri ključne stavke.

Prvo, rekao je on, evropski model integracije je u krizi, a EU je dokazala da nije sposobna da se reformiše. Napuštanje evropskog bloka, ne poput pacova koji beži s broda koji tone, već sa stilom, dokaz je britanskog realizma. Štaviše, uvek je postojao raskol između UK-a i EU jer je projekat evropskih integracija predstavljan pretežno kao ekonomski kada je prvenstveno po prirodi bio politički. Jedinstveno tržište EU, kao ni železnica „Evrostar“ koja povezuje London s kontinentalnom Evropom, nije bilo dovoljno da Britance pretvori u Evropljane.

Drugo, uprkos očiglednim teškoćama, nedvosmislen raskid sa EU je verovatno mnogo lakši nego pregovaranje o kompleksnom aranžmanu s preostalih 27 država-članica, naročito ako je prioritet da se britanska Konzervativna partija očuva kao jedinstvena i na vlasti.

A treće, Velika Britanija ne gleda blagonaklono na pritisak od spolja koji doživljava kao pretnju. Neki britanski posmatrači bi možda mogli da shvate Mejevu kao novu Margaret Tačer, ali njen govor je bio i podsetnik na Vinstona Čerčila. Zapravo, britanski građani koji su uvereni da postoje alternative za Evropu često se osvrću na 1940. – „najsjajniji trenutak Engleske“.

Ovaj siže stava Britanaca je časno iskren. Glasači iz tabora „Napusti“ očito osećaju nostalgiju prema imperiji. Mejeva se sa svoje strane izgleda vodi nacionalnom politikom, te nacionalni suverenitet postavlja kao prioritet u odnosu na ekonomiju. Ali, iako je UK definitivno demokratija, argument koji je iznela britanskom narodu se ne razlikuje od onoga što ruski predsednik Vladimir Putin govori svojim građanima – niko ne živi samo na hlebu, a obnavljanje suvereniteta i nacionalne veličine je vredno ekonomskog rizika.

Ali, da li je vizija Ujedinjenog Kraljevstva Mejeve realna, s obzirom na međunarodni kontekst? Da li i dalje možete sanjati da ste Nova Atina kada postoji Novi Rim kojim se razmeće Donald Tramp? Osim nepoverenja u Evropu, Mejeva malo toga ima zajedničkog s novim predsednikom SAD – ona veruje u slobodnu trgovinu i sumnjičava je prema Rusiji, dok Tramp poziva na protekcionizam i želi da uspostavi specijalne odnose s Putinom.

Mejeva i Tramp su takođe upečatljivo različite ličnosti. Srdačan, optimističan bivši holivudski glumac Ronald Regan i Čelična Ledi Tačerova dobro su se slagali zahvaljujući međusobnoj empatiji i zajedničkoj strateškoj viziji sveta. Ali, takav prijateljski odnos između živahne američke rijaliti zvezde i stroge britanske premijerke gotovo je nezamisliv.

Možemo se uvek pitati da li bi stvari bile drugačije da su američki izbori prethodili referendumu o Bregzitu. Da li bi Britanci ipak rizikovali i rekli „ne“ Evropi da je Tramp već odneo pobedu? Istorija definitivno ne može ponovo da se ispisuje; ali mnogi od onih koji su glasali za ostanak u EU sada brinu da je Mejeva podlegla pustim željama u vezi s budućnošću.

Naravno, nije od naročite pomoći opisivati plan za izlazak Mejeve kao „mek“ i „tvrd“ jer ova druga opcija, sada je jasno, nikada nije bila zaista moguća. A ipak, iako je u prvi mah izgledalo da govor Mejeve otklanja svaku preostalu nejasnoću u vezi s ciljem UK-a u predstojećem procesu, britanski Vrhovni sud je sada doneo odluku da ona mora da se konsultuje s Parlamentom pre nego što uđe u pregovore sa EU.

Čerčil je nakon Drugog svetskog rata podsticao Evropljane da se ujedine, ali je takođe govorio da kada bi UK moralo da bira između transatlantskog odnosa i Evrope, uvek bi izabralo ovo drugo. U to vreme zapadno savezništvo pod rukovodstvom SAD je bilo centar Čerčilovog sveta, a Kina je bila u klopci građanskog rata.

Ali to više nije slučaj. Kina je sve više rival SAD, a sada kada je UK odlučilo da bude samo, nema garancije da će ga SAD shvatiti ozbiljno. Budući da Tramp dovodi u pitanje relevantnost NATO-a, izgleda da nije pravi trenutak da UK igra na kartu „veličanstvene izolacije“. Iz razloga koji se strogo tiču nacionalnog identiteta Mejeva ima trostruku opkladu – na UK, na SAD i na svet.

Izgleda da Mejeva pretpostavlja da Komonvelt nacija i ostala multilateralna ekonomska tela mogu da zamene EU i da će Tramp, kao britanski ministar spoljnih poslova Boris DŽonson, na kraju biti racionalni državnik koji prosto ne može da kontroliše svoje reči. Ona osuđuje globalizaciju zbog njenih surovih društvenih posledica, ali UK koje više nije u EU će još više zavisiti od razmene s drugim zemljama. U međuvremenu, uspon populizma i geopolitički rizici koje je uvela Trampova administracija neće biti samo istorijske fusnote i mogli bi da obeleže kraj globalizacije onakve kakvu mi znamo.

Nakon Bregzita i izbora Trampa, jedna od stvari koje su izvesne jeste da će za očuvanje geopolitičkog Zapada odnos Francuske i Nemačke biti važan kao nikada ranije. A budući da se birači u obe zemlje, naročito u Francuskoj, suočavaju sa iskušenjem populističkog nacionalizma dok im se ove godine približavaju izbori, i taj je odnos na staklenim nogama.

Autor je viši savetnik na Institutu Montenj u Parizu