Turobni novi svet Nemačke

Dve glavne partije – socijaldemokrate (SPD) i Hrišćansko-demokratska unija (CDU), zajedno s njenom bavarskom sestrinskom partijom Hrišćansko-socijalnom unijom (CSU), kažnjene su u glasačkim kutijama pošto su u protekle četiri godine vladale kao velika kolicija pod rukovodstvom kancelarke Angele Merkel.

Učinak SPD-a na saveznim izborima je najgori od kada su prvi put održani u Saveznoj Republici 1949. Slično tome, savez CDU/CSU se pokazao u drugom po redu najgorem svetlu od 1949, a CSU je pretrpeo najveći gubitak na saveznim izborima u svojoj istoriji. To je posebno važno s obzirom na to da će sledeće godine u Bavarskoj biti održani izbori na pokrajinskom nivou.

Sveukupno gledano, izbori su predstavljali veliku pobedu nad velikom koalicijom Angele Merkel. A u velikoj meri se mogu posmatrati kao glasanje iz protesta protiv same Merkelove. Ona je na međunarodnoj sceni poštovana kao efikasna državnica i jemac stabilnosti i moralnog autoriteta na Zapadu. Ali to očito više nije slučaj kod kuće.

Najveća greška Merkelove na ovim izborima bila je to što što se uzdala u istu onu odbrambenu strategiju koju je koristila u prethodne dve izborne utakmice kada je ubedljivo pobedila. Izgleda da je pretpostavila da će izbegavanje kontroverzi i ćutanje o ključnim pitanjima s kojima se Evropa suočava još jednom dati rezultate. To se pokazalo kao loša procena, s obzirom na izbegličku krizu 2015. i njene posledice po Nemačku, a da ne govorimo o usponu ekstremno desničarske Alternative za Nemačku (AfD), koja je osvojila oko 13 odsto glasova.

Mnogi Nemci se pitaju šta predstoji njihovoj zemlji i nemačkom nacionalnom identitetu. Na ta pitanja Merkel nije pružila zadovoljavajuće odgovore. I dok je ona ćutala, populisti kao što je potpredsednik AfD-a Aleksander Gauland su popunjavali radio i televizijske programe glasno prizivajući etničku i nacionalističku nostalgiju.

Zapravo, veliki pobednik na ovim izborima je bio AfD, čiji članovi obuhvataju neonaciste i druge ekstremiste. Uspeh te partije je sramota za Nemačku. Ekstremna desnica je nakon 72 godine ponovo u Bundestagu i to s trećom grupom po veličini. A AfD je sada druga po veličini partija u saveznim pokrajinama koje čini bivšu Istočnu Nemačku.

Nemačka nije jedina evropska zemlja gde su poslednjih nekoliko godina populisti osvajali izborne poene. Ali preporod ekstremne desnice nigde nije više zabrinjavajući nego u Nemačkoj zbog njene specifične istorije. Da bi sprečile desnicu da učini nepopravljivu štetu nemačkoj demokratiji, partije koje se još uvek zalažu za demokratske vrednosti moraju ozbiljno da shvate svoju odgovornost za formiranje nove vlade.

Merkelova će gotovo sigurno ostati kancelar u sledećoj vladi. Dok CDU i CSU budu pregovarali, neće pronaći kredibilnu ili podjednako popularnu alternativu. Bili izborni gubici ili ne, ne možete smeniti svog kancelara a da nemate uverljivu zamenu u rezervi. Merkelova ima sreće – noževi još uvek nisu sevnuli; a i ako budu sevnuli, sigurno neće proliti krv, barem za sada.

Još jedan neočekivani ishod izbora jeste to što lideri SPD-a sada iznose argumente za pridruživanje opoziciji, kao da je učestvovanje u Vladi usud koji treba izbeći po svaku cenu. Zbog toga će proces formiranja sledeće vlade biti dug i težak, što je neuobičajeno u nemačkoj politici.

Odbijanjem SPD da učestvuje u velikoj koaliciji, jedina matematički izvodljiva opcija koja preostaje jeste savez „Jamajka“, koja je dobila ime po crno-žuto-zelenoj zastavi Jamajke, koju bi činili CDU/CSU, liberalne slobodne demokrate i Zeleni. Ali stići dotle neće biti lako: iako partije neće imati mnogo poteškoća da dođu do neophodnih političkih kompromisa, one se jasno razlikuju u mentalitetu vladanja i stilu rukovođenja.

Štaviše, kalendar unutrašnje politike će najverovatnije prolongirati koalicione pregovore. Partijski lideri će zauzeti stav i pokušati da sačuvaju obraz u očima svog izbornog tela i neće se mnogo toga dogoditi sve do perioda nakon izbora 15. oktobra u Donjoj Saksoniji. A čak ni tada neće biti brzo formirana nova vlada. Jedina alternativa koaliciji Jamajka jeste manjinska vlada CDU/CSU ili novi izbori na proleće koji bi verovatno samo ojačali poziciju AfD. Oba ishoda bi bila loša za Nemačku, koja se smatra stubom stabilnosti u Evropi i uzdanicom.

To znači da će budućnost evropske demokratije i evropske stabilnosti zavisiti od toga da li razum odnosi prevagu u preostalim manjim partijama. Jamajka partije imaju obavezu da stanu iza Merkelove i da naprave neophodne kompromise da bi formirale vladu. Postoji nada da će njihovi lideri biti dovoljno pametni da sarađuju u dobroj veri umesto da usko teže samo partijskim privilegijama. Mogu da počnu tako što će učiniti da bezbednost, ekonomske reforme i ekološka i digitalna modernizacija budu tri stuba novog oblika koalicije.

A što se Merkelove tiče, neuspeh da formira većinsku vladu bi verovatno označio kraj njenog mandata na funkciji kancelara. Šire gledano, to bi moglo da označi početak novog perioda političkog haosa. To niko ne treba da želi Nemačkoj ili Evropi.

Autor je bio šef nemačke diplomatije i kancelar od 1998. do 2005. Bio je lider Zelenih gotovo 20 godina
Copyright: Project Syndicate, 2017.
www.project-syndicate.org