Turska dodatno oslabljena u odnosima sa Rusijom

Žirinovski je nedavno posetio Tursku, primio ga je i turski predsednik Redžep Tajip Erdogan – on je Turke impresionirao obraćajući im se na turskom jeziku, čijim se poznavanjem hvali, a oni njega svojom spremnošću da njegove čuvene ideje s ozbiljnošću saslušaju. Erdogan je, prema svedočenju Žirinovskog, od Rusije tražio podršku za učlanjenje u Šangajsku organizaciju za saradnju, a rekao je i „možda mi izađemo iz NATO“. Prisutni u studiju ruske državne televizije su na poslednju tvrdnju promptno reagovali galamom i smehom. Žirinovski se nije dao omesti – on bi viševekovne rusko-turske sukobe (12 ratova i par stotina drugih oružanih sukoba) srećno prekratio tako što bi žrtvovao Bašara Asada, kad već raniji ruski rukovodioci nisu bili dovoljno umni da na sreću naroda Kube i američko-ruskih odnosa prihvate navodnu ponudu Vašingtona i žrtvuju Fidela Kastra.

Posle atentata na ruskog ambasadora u Turskoj Andreja Karlova, sirijski predsednik Bašar Asad od ovakvih ideja ne mora da strepi. Izvinjenjem napismeno koje je juna ove godine, konfliktima sa Zapadom i učestalim terorističkim akcijama pritisnuti Redžep Tajip Erdogan uputio ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, Turska je u novo rusko-tursko partnerstvo ušla kao slabija strana. Njena je partnerska pozicija atentatom u Ankari dodatno oslabljena naročito u budućim dogovorima oko Sirije i za obe zemlje isto tako važne energetike čija je kruna na dve cevi skraćeni, ali ipak uznapredovali projekat gasovoda „Turski tok“.

Moskva se atentatom na ruskog ambasadora nije dala šokirati i iznervirati na prvu loptu – te su večeri izostale uobičajeno brze emisije – reakcije na događaj državne televizije. Sa vrha je očito komandovana uzdržanost. Pošto je Moskva u pucnjima u leđa svom ambasadoru odmah prepoznala osnovnu nameru: obustavljanje dosta uznapredovalog rusko-turskog otopljavanja naročito u Siriji, odlučila je da izazivačima ne odgovori na očekivani način. „Na to se može biti dat samo jedan odgovor – jačanje borbe protiv terorizma“, rekao je odmah ruski predsednik Vladimir Putin, čija je podrška u ruskom narodu porasla na 86 odsto. Ali to nikako ne znači da ni do kakvih promena u najnovijem rusko-turskom opštenju neće doći. Nipošto ne znači.

„Treba nastaviti sa poboljšavanjem odnosa sa Turcima. Tu, istina, nije sve u redu: mi ne razumemo sve što rade oni, oni nisu zadovoljni svime što radimo mi“, rekao je za provladin list Izvestija Pjotr Stegnij, bivši ruski ambasador u Turskoj. Takvo mišljenje zastupaju i ostale po medijima konsultovane ruske diplomate i analitičari.

Sastanak ministara inostranih poslova Rusije, Turske i Irana, čije torpedovanje se takođe smatralo ciljem eventualnih nalogodavaca atentata, održan je. Ruske ekonomske sankcije uvedene Turskoj krajem prošle godine, postepeno su ukidane koncem ovog leta i tokom jeseni, pa se u Turskoj u trenutku atentata nalazilo oko 10.000 ruskih turista. Turska, nekad prvi izbor ruskih turista, od kraja avgusta do danas se kao turistička destinacija oporavila do četvrtog mesta, ali posle atentata u Ankari ona definitivno postaje nesigurno mesto ne samo za turistički nego za svaki drugi sektor ekonomije.

Ruski predsednik, koji je po rečima svog pres-sekretara Dmitrija Peskova ubistvo Karlova doživeo veoma emotivno, zbog ispraćaja Karlova za petak je pomerio svoju za danas odavno zakazanu veliku godišnju konferenciju za štampu i opet, po rečima Peskova, dodao da je „napad na ambasadu napad na državu“, ali ovaj u Ankari i „udar na prestiž Turske“, koja je, spomenuto je, odgovorna za bezbednost diplomatskih predstavništava na svojoj teritoriji. Ruski politikolog Anton Hašćenko s tim u vezi je zaključio da će doći do ponovne ocene rizika delovanja diplomata u državama izloženim terorističkim napadima – od jula 2015. godine u Turskoj je poginulo 289 ljudi – koji bez profesionalne zaštite po formatu 24/7 više ne mogu biti. „I mi im tu zaštitu moramo obezbediti ne oslanjajući se na bezbednosne organe države u kojoj borave“, siguran je Hašćenko.

S tim u vezi, zapadni mediji se vrlo oštro fokusiraju na činjenicu da je atentator policajac i postavljaju pitanje ukupne strukture turske policije koja je, po mišljenju nemačkog Velta, sa vrha turske države oblikovana kao islamistička, nacionalistička i militaristička i zaštićena u svakom (pa i ovakvom?) slučaju.

Organizacija Al Nusra, najozbiljniji predmet sukoba Zapada i Rusije u Siriji, oglasila se kao organizator atentata u Ankari. Ipak, u Moskvi je opšte uverenje da sa zaključcima u tom pogledu treba biti oprezan, pa se u obzir uzimaju veoma mnoge verzije – od mogućnosti da se radi o psihički poremećenom čoveku koji je radio na svoju ruku, preko radikalnih islamista, turskih domaćih nacionalista, gulenista… Jedino se isključuju Kurdi, budući u tradicionalno prijateljskim odnosima sa Moskvom i bez obzira na sve rizike koje za njih predstavlja rusko-turska saradnja u Siriji. Ankara je pre atentata demantovala da sa Moskvom ima tajni sporazum oko delovanja na severu Sirije.

O novonastaloj situaciji konsultovane ruske diplomate nisu isključile ni mogućnost da je atentat motivisan i turskim unutarpolitičkim promenama – ustavnim izmenama koje Tursku iz parlamentarnog prevode u predsednički sistem – i usmeren direktno na Redžepa Tajipa Erdogana. Mada je, prema navodima francuskog Monda, turski ministar inostranih poslova Mevlut Čavušoglu u razgovoru sa američkim državnim sekretarem Kerijem rekao da su Moskva i Ankara mišljenja da iza atentata stoji Gulen, u Moskvi se savetuje da se sa konačnim zaključcima u tom pogledu ne žuri.