Turska izbegla građanski rat

Prošlogodišnji pokušaj puča je bio više nego dramatičan. Pobunjenici su lovcima F-16 bombardovali turski parlament, a 249 ljudi je poginulo. Ali pučisti nisu uspeli da zarobe predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, koji je tada mobilisao svoje pristalice i zapečatio sudbinu državnog udara. Da pobuna nije ugušena tokom prvih 48 sati, Turska bi verovatno zapala u razarajući i nasilan građanski rat, čije bi se posledice osetile i van granica zemlje.

Danas je u Turskoj teško naći ikoga ko sumnja da su državni udar podstakle snage lojalne zagonetnom muslimanskom propovedniku Fetulahu Gulenu, nastanjenom u Pensilvaniji. Svi dokazi upućuju na ovaj zaključak. Kada su Erdogan i njegova Stranka pravde i razvoja (AKP) demokratskim putem došli na vlast 2002, udružili su snage sa gulenistima kako bi vratili stari turski autoritarni establišment i podržali trusku demokratiju u nastojanju da se pridruže Evropskoj uniji.

Ali gulenisti su imali veće ambicije – i tradiciju tajnosti koja je rođena u eri vojne diktature, kada su mnogi verski aktivisti u Turskoj bili primorani da pređu u ilegalu. Posle 2002, infiltracija gulenista u policiju i pravni sistem je bila opštepoznata stvar, a oni su iskoristili svoje pozicije da organizuju javna suđenja i zatvaraju svoje protivnike. Manje je poznato u kojoj meri su se oni infiltrirali i u vazduhoplovstvo i žandarmeriju.

Tokom 2013, putevi gulenista i AKP su se razišli, i tada je otpočeo tihi građanski rat. S obzirom na tu trajnu pat poziciju, nije nerazumno zaključiti da je prošlogodišnji neuspeli državni udar bio dramatični pokušaj gulenista da preuzmu vlast pre nego što budu očišćeni iz vojske.

Turska država, koja prvenstveno sebi nije smela da dozvoli da se u nju tako temeljno infiltriraju subverzivni elementi, bez sumnje treba da se pročisti. Ali ukoliko turska demokratija treba da ima budućnost, proces odstranjivanja unutrašnjih pretnji mora čvrsto da se pridržava vladavine prava i ljudskih prava, i da ima široku podršku u truskom društvu.

Nažalost, neki elementi Erdoganovog odgovora na prošlogodišnji puč povlače sa sobom ozbiljnu zabrinutost. Od 100.000 ljudi koji su zadržani u pritvoru, više od 50.000 je zvanično uhapšeno. To uključuje bar 169 generala i admirala, 7.000 pukovnika i oficira nižeg ranga, 8.800 policajaca, 24 pokrajinska guvernera, 2.400 članova pravosuđa, i 31.000 ostalih osumnjičenih.

Istovremeno, nebrojeno mnogo ljudi je otpušteno sa posla, bez ikakvih izgleda za budućnost. Brojni nezavisni mediji su ugašeni i, u samo nekoliko poslednjih nedelja, ugledni advokati koji se bave ljudskim pravima – uključujući i direktora Amnesti internacionala u Turskoj – uhapšeni su zbog podržavanja „terorizma“, što je optužba u koju je teško poverovati.

Posle propalog puča, tursko društvo se ujedinilo u podršci Erdoganu. Ali postupci vlade nakon toga sve više polarizuju zemlju. U pokušajima da očisti državu od bezbednosnih pretnji, vlada je svoju mrežu još više raširila. U aprilu je nametnula referendum o ustavnim reformama, čemu se protivilo skoro pola zemlje, uključujući i najmlađe, urbane glasače. Kada ove promene stupe na snagu, turski politički sistem će postati takav da će predsednik imati visoko koncentrisanu moć.

To je odstupanje od prve dekade vladavine AKP, tokom koje je Turska modernizovala ekonomiju, razvila demokratske institucije, i krenula ka tome da kurdskim građanima prizna puna građanska prava. Impresivan napredak Turske tokom ovog perioda povećao je šanse da bude primljena u EU.

Ali sada je budućnost mnogo neizvesnija. Ako turska vlada ne počne da poštuje ljudska prava i vladavinu prava do početka naredne godine, ono što ostaje od njene pristupne ponude za EU bi moglo da bude nedovoljno. Šanse za prijem Turske su već uzdrmane propalim pregovorima sa Kiprom o miru i ponovnom ujedinjenju – što je neuspeh za koji ne treba kriviti samo Tursku. A tolikim je retoričkim zlostavljanjem nagrnula na EU da je Turska sebe učinila politički otrovnom u mnogim ključnim državama EU, ne samo u Nemačkoj.

Bez političkog sidra koje pruža proces pristupa EU, tok modernizacije Turske bi mogao da se preokrene. A ako se to dogodi, zemlja bi mogla da počne da tone u blato Bliskog istoka. Turska se već zadivljujuće bori da smesti milione ljudi koji su izbegli zbog konflikta u Siriji, u čemu sada učestvuju i turske snage; a osim toga je stalno na meti terorističkih napada Islamske države. Povrh toga, Erdogan je odlučio i da umeša Tursku u diplomatske nesuglasice između Katara i drugih zalivskih zemalja.

Budućnost Turske je od veoma velikog značaja. Turska povezuje Evropu i Bliski istok. Uskoro će imati populaciju od 100 miliona ljudi, i ima impresivan ekonomski potencijal. Istorija Evrope ne može biti napisana bez Turske kao što ni budućnost Turske ne može da se odvoji od evropske budućnosti. Ukoliko se postavi na pravi put ka učešću u EU, može da doprinese da se premoste podele u kulturi i tradiciji koje bi u protivnom ugrozile celu Evropu. Ali unutrašnji politički ratovi u Turskoj sada ugrožavaju tu budućnost. Posledice pokušaja državnog udara su mogle da budu lekovite. Umesto toga, one su do sada izazvale samo podele. Još uvek nije kasno da se krene drugim putem – ali vreme ističe.

Autor je bivši premijer i ministar spoljnih poslova Švedske

Copyright: Project Syndicate, 2017.

www.project-syndicate.org