Turska: Pet godina od protesta protiv rušenja parka Gezi

Gaje Boralioglu gleda bespomoćno na trg Taksim usred Istanbula. Tu je trenutno veliko gradilište. S jedne strane se gradi velika džamija, s druge se ruši Ataturkov kulturni centar koji je nekoć bio opera i simbol Turske koja stremi Evropi. „Nakon protesta zbog parka Gezi su sve uništili. Ulice, stabla, sada je tu samo beton“, kaže spisateljica Boralioglu.

I stvarno, ovde usred grada ništa više ne podseća na masovne proteste od pre pet godina kada su stotine hiljada građana izašle na ulice kako bi demonstrirali protiv samovlašća, tada još premijera, Redžepa Tajipa Erdogana. „Gezi je imao sopstvenu energiju. Pobuna, ali s humorom. To je bila naša nada u neko novo društvo“, kaže Boralioglu za DW.

Mnogo više od samog parka

Na ulicama se tada našlo šareno mnoštvo: levičari, liberali, nacionalisti, fudbalski navijači, Kurdi, zabrađene žene. Tursko društvo u retko viđenom jedinstvu protiv sve autoritarnijeg stila vladanja Erdogana i njegove stranke AKP.

Povod protesta su bili planovi vlasti da u parku Gezi, zelenom delu trga Taksim, ponovno izgradi osmanske kasarne koje su stajale na tom mestu do 1940. i da u njih, između ostalog, smesti jedan trgovački centar.

Demonstranti su danima kampovali u parku. I spisateljica Boralioglu je često svraćala i sretala puno starih prijatelja. „Atmosfera je bila jedinstvena: u jednom uglu se zajednički kuvalo, u drugom plesalo. Svi su se međusobno pomagali, svi su bili srećni“, priseća se Boralioglu. No policija je uprkos mirnim protestima nasrnula vodenim topovima i suzavcem. Erdogan je demonstrante nazvao „teroristima“.

„Zavera protiv Turske“

Tursko društvo je bilo podeljeno. Prema istraživanju instituta Konda, 40 odsto je podržavalo proteste, više od 50 odsto ih je smatralo „zaverom protiv Turske“. Posebno se pobornici AKP slažu s potonjom tvrdnjom.

Gaje Boralioglu je svoja iskustva iz parka Gezi obradila u kratkoj priči: „Protiv slabih tela upiru vodene topove i čitav svet zamagljuju suzavcem dok svi ne budu iscrpljeni.“ Njeni junaci su neustrašivi građani, muškarci i žene, tinejdžeri i penzioneri koji su se suprotstavili državnom nasilju.

Park je još uvek tu, no otada se mnogo toga promenilo. I najmanja naznaka nekog protesta na Taksimu se brutalno guši. Tada je u demonstracijama poginulo najmanje petoro građana, više od 8.000 je povređeno. Erdogan je na predsedničkom položaju i proširio je svoju moć.

Stvar se pogoršala nakon pokušaja puča u leto 2016. Otada je stotine hiljada ljudi uhapšeno. Veliki broj intelektualaca, državnih službenika, umetnika je najureno sa posla, mnogi su napustili zemlju i pobegli na Zapad. „Mnogi od nas sede u zatvoru, mnogi su pobegli, ali mi ne odustajemo. Mi imamo svoje misli i svoje olovke i dalje ćemo pisati“, poručuje Boralioglu.

Za nešto manje od mesec dana u Turskoj se održavaju predsednički i parlamentarni izbori. Predsednik Erdogan želi čvrstu potvrdu svog položaja. Zasad nije jasno kolike šanse ima opozicija u sprečavanju tog scenarija. Gaje Boralioglu nije izgubila nadu. „Gezi je bio san, san o ljudskosti. Mi smo već jednom živeli taj san, zašto se to ne bi ponovilo?“