Turska pet meseci posle razornih zemljotresa: Situacija i dalje teška, traume ostaju doživotno

Više od 50.000 ljudi poginulo je u urušavanju zgrada, a milioni su ostali bez krova nad glavom.

Iako je prošlo dosta vremena, situacija je i dalje veoma teška.

Paolo Manci, predstavnik UNICEF-a u Turskoj, govorio je za Euronevs o tome šta je do sada urađeno i šta je potrebno u pogođenim područjima, prenosi Klix.

„Situacija se promenila za ovih pet meseci. Prošli smo kroz dramu, kroz katastrofalne slike koje su verovatno svi videli, do oporavka. Situacija je trenutno, rekao bih, već u fazi oporavka, u nekim urbanim centrima rekonstrukcija je počela“, rekao je Manci.

Život se, kako je rekao, vraća u normalu, ali UNICEF procenjuje da je oko četiri miliona dece i dalje potrebna humanitarna pomoć, a 1,6 miliona ljudi živi u šatorima ili drugim privremenim skloništima. Humanitarne potrebe su još veće za one koji žive van gradova.

Ali čak i u gradovima ljudima je potrebna podrška. U Turskoj se predlažu nove mere, poput smanjenja poreza i zadržavanja na nižem nivou neko vreme.

Potreba za pomoći će biti velika još dugo. Ova tragedija je pogodila oko 15 miliona ljudi u Turskoj i više od pet miliona u Siriji.

Mnogi problemi još uvek nisu rešeni. Jedna od njih je obezbeđivanje pijaće vode stanovništva. U uslovima već vrućeg leta, ovo je posebno važno. Prema UNICEF-u, 1,6 miliona ljudi koji žive u privremenim naseljima u Turskoj i dalje nemaju stalan pristup vodi. Situaciju u Siriji dodatno otežavaju borbe.

Drugi problem sa kojim se suočavaju je obezbeđivanje pristupa obrazovanju deci. U zemlji je sada na letnji raspust, a Ministarstvo prosvete pokušava da se pripremi za novu školsku godinu kako bi deca iz pogođenih područja mogla redovno da započnu novu školsku godinu.

U međuvremenu, u privremenim centrima za obuku tokom letnjeg raspusta deca nadoknađuju gradivo koje su propustili zbog tragedije. U Siriji, na teritorijama pod kontrolom pobunjenika, autobusi pretvoreni u mobilne učionice voze se u kampove za raseljena lica.

Lekari i psiholozi na prvoj liniji fronta

Ljudi su traumatizovani i onim što se desilo i svojim novim, svakodnevnim životom. Doktori i psiholozi su veoma traženi. UNICEF koji djeluje u Turskoj pokušava da pošalje što više stručnjaka u pogođena područja.

„Imamo veoma dobre partnere i ljude koji su specijalizovani za povrede od zemljotresa. Na sreću, ovde u Turskoj postoji potencijal koji verovatno ne postoji u drugim zemljama“, kaže Paolo Manči.

UNICEF pokušava da stvori zaštitno okruženje za decu da pričaju o svojoj traumi. Za to je osnovano više od 50 centara, ali ni taj broj nije dovoljan. Oni koji su preživeli zemljotres 1999. kao deca, sada kao odrasli, kažu da su zaista želeli da imaju psihološku podršku koja se sada pruža deci. Ali u svakom slučaju, psihološka trauma će ostati doživotno.

Na severozapadu Sirije ljudi koji su živeli u kampovima pre zemljotresa i dalje su tamo, a neki od povređenih još čekaju na odgovarajući tretman. I oni su traumatizovani onim što se desilo, ali, za razliku od Turske, ne mogu da računaju na pomoć psihologa.

„Nemamo podršku koja bi možda trebala svakoj porodici da prebrodi ovu traumu. U logorima mi, Beli šlemovi, nešto radimo, ali to nije dovoljno. Treba nam više specijalizovanih ljudi da im pomognu. Postoje lokalni ne- vladine i međunarodne nevladine organizacije, ali mi nemamo takve centre“, rekao je za Euronevs Ismail Abdulah, volonter Belih šlemova, nevladine organizacije koja radi na teritorijama pod kontrolom pobunjenika. On je od samog početka bio na licu mesta i pomagao u spasavanju ljudi iz ruševina.

„Pre svega, moramo zaustaviti rat!

Sada su volonteri Belog šlema prešli na sledeću fazu, radeći na čišćenju ruševina, pomažući ljudima da izađu iz oblasti sa zgradama koje bi se svakog trenutka mogle srušiti, opremajući kampove za šatore i gradeći puteve kako bi olakšali transportnu podršku kampovima.

Međutim, prema njihovim rečima, restauratorski radovi otežani su stalnim bombardovanjem, a potrebe ljudi su zadovoljene samo 10-20 odsto.

„Postoje eksplozije i strah od nove ofanzive na terenu Rusije i režimskih snaga. Kad bismo samo mogli da pomognemo ljudima da se vrate svojim kućama i napuste logore. Ovo je hitna potreba, ali za to, pre svega, moramo zaustaviti rat“, kaže Ismail.