Turska – stoleće nezavisnosti: Autorski tekst Dragana Bisenića

Bilo je vojnih parada i vatrometa, ali su ostale proslave otkazane zbog rata u pojasu Gaze.

Neki tuski mediji podsećaju da je Turska ovaj jubilej obeležila „u tišini“, u poređenju sa proslavama drugih država.

Recimo, Ajfelova kula izgrađena je između 1887. i 1889. u okviru proslave 100. godišnjice Francuske revolucije.

Isto tako, Kip slobode, simbol Sjedinjenih Država, izgrađen je između 1884. i 1886. Francuska ga je poklonila SAD za 100. godišnjicu osnivanja.

Italija je podigla Garibaldijev spomenik u Taganrogu za stogodišnjicu oslobođenja Italije.

MODERNIZACIJA

Počevši od 1923. Ataturk je sprovodio sekularne reforme zapadnog stila. On je sanjao o zapadnjačkoj, modernoj i sekularnoj republici, preduzimajuc´i niz velikih reformi u samo nekoliko godina. Zamenio je arapsko pismo latiničnim, usvojio zapadne zakone i uveo pravo glasa za žene. Novim zakonom o šeširima ljudi napuštaju otomanska verska pokrivanja glave kao što su fes ili turban u korist stilova iz Londona, Berlina i Pariza.

Iskovana od ruševina Otomanskog carstva, republika je stvorena nakon što je Ataturk odbranio region od nadolazećih pretnji invazije iz Evrope i Rusije.

Pošto je Istanbul bio pod okupacijom nakon što je otomanski sultan kapitulirao pred savezničkim silama u Prvom svetskom ratu, Ataturk je krenuo u tursko srce Anadolije da stvori novu domovinu.

Osnovao je prestonicu u Ankari. Turska je tada imala sreće. Boljševička revolucija u Rusiji koja se odrekla svih carskih pretenzija u Prvom svetkom ratu i isključila Rusiju iz stvaranja novog sveta, u okviru Pariskog mira, da bi se kasnije decenijama borila protiv njegovih rezultata, ostavila je Tursku na Bosforu.

Da nije bilo Lenjinovih dekreta, teško da bi Konstantinopolj iko uspeo da zadrži van domašaja Moskve. Možemo da zamislimo kako bi danas izgledao takav svet.

Iako se danas ove reforme često povezuju sa Ataturkom, one su u to vreme bile sekundarne, rekao je Salim Čevik, ekspert za Tursku sa Nemačkog instituta za međunarodne i bezbednosne poslove u Berlinu.

Posle poraza u Prvom svetskom ratu, raspada Otomanskog carstva i napornog oslobodilačkog rata protiv pobedničkih sila, Ataturk i njegovi sledbenici imali su samo jedan cilj: da sačuvaju preostali državni entitet od potpunog propadanja i uspostave snažnu republiku koja bi mogla da izdrži svaki napad, kako strani tako i domac´i.

Sve to, međutim, bio je izraz dubljih osobina turskog društva. Turska je još iz vremena imperije bila podeljena na proevropsku i anadolsku.

Nosioci „proevropskog duha“ bile su evropske narodne grupacije koje su preko janjičarskih zasluga stigle do najviših državnih položaja na Visokoj porti.

Anadolska Turska bila je dublje azijska, centralnoazijska, više okrenuta islamskim vrednostima i za mnoge je bila „prava Turska“.

Možda je najilustrativniji simbol te podvojene prirode Turske sudbina Džem sultana – prestolonslednika od slovenske majke, sultanije neki kažu srpskog porekla u borbi za presto sa bratom Bajazitom.

Dok se Džem identifikovao sa anadolskom strujom i krenuo otuda s vojskom na Istanbul, Bajazit se pridružio dvorskoj struji svoje majke i pobedio u toj borbi, a brata proterao prvo na Rodos, a zatim u Italiju, gde je plaćao vatikanskom papi poveliku sumu u zlatnicima da ga drži podalje od Otomanskog carstva.

NOVA HARMONIJA

Ataturkova revolucija imala je trajne posledice po tursko društvo. Ona je omogućila socijalnu mobilnost i uklonila barijere pred nekadašnjim podanicima. Da nje nije bilo, mnogi koji danas vode zemlju, ne bi mogli da budu ni blizu vlasti.

Turski mediji ukazuju da bi „na njihovom mestu sedela deca članova sultanata koji su među sobom podelili državu, ljudi sa pašinim titulama koje su se prenosile sa oca na sina“.

Posebno se ističe da je „Republika otvorila novi horizont, posebno za decu, mlade i žene“, da je imala „mnogo prednosti za ono vreme“, ali i „mnogo nedostataka za današnje standard“.

Najveći problem je bio što to nije moglo biti „republika svih“. Erdogan je uključio i one koje je Ataturkova revolucija „isključila“ kako bi uspostavio „novu harmoniju“ turskog društva.

Usled toga, na zapadu, ne tek od danas, Erdogana nasumično optužuju da, navodno, napušta Ataturkov put i okreće se vrednostima koje su antizapadne i samim tim, anti Ataturkove.

Kad je sadašnji turski predsednik došao na vlast, on je shvatio da evropske perspektive Turske nisu nimalo realne, da Turska nikad neće postati članica Evropske unije, ali da Turska istovremeno ne može da se odrekne Evrope i svoje evropske prirode, pa je Erdoganova Turska usvojila strategiju „trećeg puta“ koja bi uspostavila ravnotežu evropske i anadolske Turske.

Usvojeno je da je njeno istorijsko nasleđe važan instrument spoljne politike, pa se okrenula svom bivšem kalifatu kako bi kulturne karakteristike iskoristila za ostvarenje ambicioznih ekonomskih projekata.

Erdogan i njegova partija krenuli su da pomire narodnu religiju masa sa nacionalizmom Ataturka i mladoturaka.

Erdogan, tako, predstavlja svojevrsni treći put u islamskom svetu, koji je političko-religijska sinteza, konzervativna i demokratska, nacionalistička i osmanska i koja se na 100. godišnjicu turske Republike suočava sa nekoliko bliskih kriza.

Turska je važan igrač posebno na prostoru između Evrope i Bliskog istoka. To je zbog njenog geostrateškog položaja kao NATO države između Crnog mora i Mediterana, sa kontrolom nad moreuzima Bosfor i Dardaneli.

Jednako je važna i njena centralna lokacija između EU, crnomorskog rivala Rusije i izuzetno problematičnog regiona na jugoistoku duž granica sa Sirijom, Irakom i Iranom.

Erdogan nije samo vešto iskoristio ovaj status poslednjih godina, nudeći sebe kao posrednika u regionalnim sukobima, na primer, između Ukrajine i Rusije ili trenutno između Izraela i Hamasa, nego je svesno i planski gradio takvu poziciju.

Turska i Erdogan ovde imaju priliku da odigra konstruktivnu ulogu, kao što je to bio slučaj sa žitnim sporazumom za Ukrajinu.

ATATURK NIJE ZABORAVLJEN

Nije tajna da turski spoljnopolitički diskurs sve više odražava rastuće nepoverenje prema Zapadu i Sjedinjenim Državama. Počevši od pokušaja državnog udara 2016. Turska zamera zapadu nepovoljan uticaj na ekonomska kretanja u zemlji, mada trgovinska statistika Turske pokazuje da su njeni najvažniji trgovinski partneri – zapadni.

U 2022, SAD, Nemačka, Ujedinjeno Kraljevstvo i deset zemalja EU prihvatile su skoro 43 odsto turskog izvoza. U 2021, pet zemalja – SAD, Nemačka, Holandija, Švajcarska i Velika Britanija – činile su skoro dve trećine stranih direktnih investicija u Tursku.

Ovo nije sprečilo Erdogana da pokuša da igra posredničku ulogu; pokrenuo je nekoliko telefonskih poziva regionalnim liderima, generalnom sekretaru UN Antoniju Guterešu i ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, ali ne i američkom predsedniku Džo Bajdenu.

Američki državni sekretar Antoni Blinken započeo je turneju po regionalnim prestonicama čim je kriza izbila, tražeći načine da spreči dalje pogoršanje, ali nije posetio Ankaru, već je razgovarao telefonom s turskim ministrom inostranih poslova Hakanom Fidanom.

Odnos Bajdena i Erdogana je već neko vreme zategnut. Bajden, recimo, nije pozvao turskog predsednika u državnu posetu Vašingtonu. Turska je blokirala ulazak Švedske u NATO, a prodaja aviona F-16 trebalo je da bude kompenzacija Turskoj za odustajanje od te blokade.

Ali, snažna podrška Bajdenove administracije tom zahtevu naišla je prošle nedelje na jak otpor u američkom Kongresu. Lideri Kongresa jasno su stavili do znanja da je malo verovatno da će prodaja F-16 biti odobrena osim ako Turska ne ratifikuje pristupanje Švedske NATO.

Nakon kritičke izjave američke vlade od 12. oktobra, napora Kongresa da uspostavi vezu sa prodajom F-16 i povećanih tenzija oko rata između Izraela i Hamasa, moguće je da bi turski parlament opet mogao da odloži ratifikaciju švedskog pristupanja NATO.

Vesternizacija danas više nema privlačnu snagu kakvu je imala pre 100 godina. To je jedan od razloga zašto zemlja izgleda toliko drugačije nego vek ranije.

Posle Prvog svetskog rata (tursko) društvo je bilo mnogo podeljenije. Upravo je bilo poraženo. Danas je Turska mnogo prosperitetnija, ali u njoj polarizacije postoje i dalje.

Ilustracija za to mogu da budu i poslednji veoma neizvesni predsednički izbori, u kojima je Erdogan pobedio tesnom većinom. To je pokazatelj da su osnove Ataturkove ideje ostale snažne i da je Turska zemlja snažne izborne tradicije za koju se izborila posle niza državnih udara. Posle svega, opravdano je zbog toga, podići čašu i nazdraviti 100. rođendanu turske Republike.