Turski korak ka regionalnoj sili

Trojnim sporazumom o prekidu sukoba koji su u Moskvi potpisali predsednici Rusije, Azerbejdžana i Jermenije, predviđeno je da do 1. decembra Jermenija vrati Bakuu teritorije okupirane pre 28 godina, dok će Arcah (Nagorno Karabah) opstati u okruženju Stepanakerta.

Arcah će opstati samo u okolini Stepankerta.

Od Stepankerta do granice Jermenije biće koridor od pet kilometara.

Ruski mirotvorci će da kontrolišu koridor i liniju razdvajanja.

Za tri godine će da se izgradi novi put koji će da poveže Jermeniju i Stepankert. Izbeglice se vraćaju.

Moraju da se odblokiraju sve ekonomske i transportne veze regiona.

Ministarstvo odbrane Rusije počelo je razmeštanje 2000 vojnika.

Ruski mirovnjaci ostaće pet godina, a ako Baku i Jerevan ne budu imali primedbi, produžiće to još pet godina.

Azerbejdžanski predsednik Ilham Alijev dao je oduška svom trijumfu i momentima životne radosti u direktnom TV obraćanju naciji.

„Bacili smo neprijatelja na kolena. Na tom papiru nema ni reči o statusu Nagorno Karabaha. Šta sada, Pašinjane? Pa gde je tvoj status? Tvoj status je otišao u pakao! Nema tu statusa i neće ga ni biti! Dok sam ja predsednik, neće biti statusa! To je deo Azerbejdžana“, govorio je predsednik Azerbejdžana.

Uistinu, ovo i jesu njegovi pobednički momenti.

Alijev je dobio vlast o kojoj njegov otac, koji ima kultni status, nije mogao ni da sanja i dokazao, pre svega, samom sebi da sedi na tronu ne samo zbog porodičnog nasleđa.

Uzroke jermenskog poraza potrebno je tražiti i u događajima iz 2018. kada je Pašinjan došao na vlast na antiruskoj platformi.

Pošto je bilo očevidno da je nestalo geopolitičkog jedinstva Moskve i Jerevana, u Bakuu je bilo mogućno planiranje vojnog rešenja Nagorno Karabaha.

Jermenija je gotovo sasvim izgubila kontrolu nad Nagorno Karabahom, iako će se na njegovoj teritoriji nalaziti ruski mirovnjaci.

Sada sudbina Arcaha potpuno zavisi od Rusije i odnosa Jermenije s Rusijom.

Pošto su izgubljene teritorije osvojene pre 28 godina, samim tim nestale su sve šanse da Jermenija u istorijskoj perspektivi izvede vojnički revanš.

Na prvi pogled sporazum izgleda ponižavajući i za Jermeniju i veći deo Saveta kolektivne bezbednosti.

Ali, iza emocija treba videti realno stanje, ko šta dobija, a šta gubi.

U novom odnosu snaga, Rusija i Turska postaju gospodari situacije na Zakavkazju koji se međusobno ograničavaju, ali raspolažu izuzetnom snagom ukoliko sarađuju.

Erdoganov plan o stvaranju Turske kao regionalne sile koja kontroliše region od Sredozemnog do Kaspijskog mora realizuje se veoma brzo i efikasno.

Sada se Turska učvršćuje na Severnom Kavkazu sa verovatnim daljim nastupom ka Ukrajini i Kazahstanu.

Turski lider je pokazao da je u stanju da svojim saveznicima pruži mnogo više od država EU ili dalekih SAD.

Putin je sklopio mir pod uslovima koji su povoljni za Rusiju i to u ratu u kojem nije učestvovala.

Rusija nije imala mnogo manevarskog prostora u regionu, osim ulaska u veliki i katastrofalni rat s Turskom.

U tom slučaju, uz velike ljudske i materijalne gubitke, bili bi poništeni svi dogovori sa Azerbejdžanom.

Ulaskom u direktan sukob s Turskom, Rusija bi izgubila milijarde, a pod znak pitanja došao bi i projekat „Turskog toka“.

To bi bio, naravno, trijumf za Ukrajinu.

Samo u Bakuu bi bilo zatvoreno 300 ruskih škola.

Azerbejdžan bi mnogostruko povećao prisustvo Turske u regionu.

Pred Jerevanom je turbulentan period.

Nemiri su počeli posle Pašinjanove izjave o potpisivanju primirja.

Demonstranti su upali u zgradu Vlade i uništili kabinet premijera.

Drugi su se uputili ka njegovoj rezidenciji u Jerevanu.

Predsednik parlamenta je linčovan i u teškom je stanju. Poslanicima je poručeno da „deratifikuju“ sporazum, inače će biti „nađeni čak i ako pobegnu u Afriku“.

Armija je pozvala stanovništvo na uzdržavanje od delovanja koje može da „uništi osnove jermenske državnosti“, navodeći da je „učinila sve moguće i nemoguće za otpor protivniku“ i da su te odluke plod „svestranih analiza“.

Iako je Moskva jedini garant jermenskog prisustva u Nagorno Karabahu, otvoreno je pitanje kako će se u budućnosti Jerevan postaviti prema Moskvi.

Nagorno Karabah je godinama držao Moskvu kao saveznika u Jerevanu, a s njegovim gubitkom, pitanje je da li će se Moskva gledati istim očima.

Zakavkazje je, čini se, u ovom trenutku, Erdoganov prioritet, gde već ima postavljenu strukturu zvanu GUAM – Gruzija, Ukrajina, Azerbejdžan i Moldavija, odnosno Organizaciju za demokratiju i ekonomski razvoj, kako se ova asocijacija zvanično zove.

Sve ove zemlje suočile su se sa separatističkim pokretima, što može biti značajan pokretač događaja koji bi imali antiruski pravac.

Rezultati Azerbejdžana, posle mnogogodišnje pripreme, više su nego očekivani i logični.

Uspeo je da ostvari rezultat na bojnom polju i za pregovaračkim stolom.

Sada može da igra politiku ravnoteže između Turske, Irana i Rusije.

Znajući mentalitet predsednik Alijeva, on će se odlučiti na ovu opciju.

Na osnovu svega, čini se da je izvesno da na severnom Kavkazu sada predstoji dugi šahovski geopolitički meč Rusije i Turske.