„U Gazi se vrše masovna ubistva i svet samo gleda. Ovo ne može da se nastavi“: Autorski članak ambasadora Palestine u Britaniji

Kako je naveo označavanje genocida kao nezavisnog zločina prema međunarodnom pravu – pored ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti – bilo je kao reakcija na užase Drugog svetskog rata, kada je nacistička Nemačka, vođena idejama „arijevske superiornosti“ i željom za „rasnom čistoća“, vodili kampanju istrebljenja protiv nekoliko naroda koje su smatrali inferiornim.

Romi i Sinti, Sloveni i, u najvećoj meri, Jevreji, bili su brutalno proganjani. Milioni su umrli u koncentracionim logorima – izgladnjeli, iscrpljeni radom ili uguišeni u gasnim komorama – zajedno sa političkim protivnicima kao što su komunisti, sindikalisti i socijalisti.

Ova brutalnost bez presedana, zajedno sa ogromnim ljudskim i materijalnim troškovima Drugog svetskog rata, bila je motivacija za stvaranje Ujedinjenih nacija i globalnog sistema zasnovanog na pravilima koji bi rat učinio poslednjim sredstvom.

Taj nalog bi postavio čvrste granice za ponašanje u ratu, za vojne okupacije, u regulisanju ponašanja od države do države i sprečavanju stravičnih zločina – čak i unutar država – kao što su genocid, sistematska ubistva, prisilno preseljenje stanovništva, porobljavanje, aparthejd i mnogi drugi.

Bio je to posleratni san o boljem svetu, gde će principi ljudskih prava biti univerzalno primenjivani i prava globalna zajednica nacija, jednakih u pravima, može da se pojavi i cveta pod zaštitom zajedničkog zakona koji bi rat učinio zastarelim. Danas je to taj san koji izgleda zastareo.

Danas, dok svet posmatra masovna ubistva koje čini Izrael u Gazi, masovno uništavanje čitavih područja, gradova, masovno raseljavanje skoro dva miliona ljudi, globalni poredak zasnovan na pravilima nikada nije izgledao nemoćnije ili ugroženije.

Za manje od dva meseca, izraelsko bombardovanje Gaze je, prema Save the Children, ubilo više dece od broja dece ubijene u zonama globalnih sukoba svake godine od 2019. godine; više radnika UN-a nego u bilo kom sličnom periodu u 78-godišnjoj istoriji UN-a i više novinara nego u bilo kom periodu sukoba od 1992.

Kolektivno kažnjavanje Palestinaca je neuporedivo sa bilo kojim drugim sukobom u skorije vreme.

A ova poslednja dva meseca samo su nastavak 106-godišnje istorije koju karakteriše uskraćivanje prava palestinskoj naciji koja je počela 1917. Balfurovom deklaracijom i britanskom kolonijalnom vlašću, a nastavljena prisilnim proterivanjem više od dve trećine palestinskog naroda u Nakbi 1948. i izraelskoj okupaciji ostatka istorijske Palestine 1967.

Postojao je tračak nade 1993. kada su Palestinska oslobodilačka organizacija i Izrael potpisali sporazume iz Osla. Uz međunarodnu podršku za ishod dve države na granicama iz 1967. godine, u najkraćim trenucima se činilo da bi se možda konačno moglo pronaći rešenje, a Palestinci bi mogli da uživaju u slobodi u sopstvenoj državi.

Ali pregovori su bili loše uokvireni, što je odbacilo razgovore o pitanjima „konačnog statusa“ u korist privremenih sporazuma i mera „izgradnje poverenja“.

Izrael nikada nije prihvatio veliko povlačenje ka granicama iz 1967. ne samo zbog projekta naselja započetog 1970-ih sa eksplicitnim ciljem da zadrži kontrolu nad zemljom i ljudima.

Diplomatija je udarila u zid, bukvalno, i svet je izgubio interesovanje.

U nemogućnosti ili nespremnosti da izvrši pritisak na Izrael, svet je pristao na okretanje premijera Benjamina Netanijahua od rešenja o postaojanju dve države u korist kontinuiranog, neograničenog upravljanja vojnom okupacijom – sistema vladavine aparthejda – i kontinuiranog širenja naselja.

Čak i dok se Netanjahu družio sa jevrejskim suprematistima koji su odani ekspanzionističkom, militarizovanom Izraelu, svet je bio nepomičan. I politički horizont za palestinski narod je nestao.

Ipak, PLO istrajava sa svojim fokusom na diplomatiju. Još uvek je moguće spasiti rešenje o postojanju dve države. Možemo učiti iz prošlih grešaka. Možemo, od početka, postaviti nedvosmislen kraj okupacije kao krajnji cilj, počevši od trenutnog priznavanja države Palestine na granicama iz 1967. i posvećenosti pravu na povratak palestinskih izbeglica. Pregovori se tada mogu fokusirati na implementaciju.

Ceo svet van Izraela tvrdi da podržava rešenj o postojanju dve države. Ali biće potrebna ona vrsta posvećenosti, odlučnosti i političke volje koja je toliko nedostajala Palestini.
Svetske sile treba da počnu ozbiljno da shvataju svoje odgovornosti i dužnosti prema međunarodnom sistemu, pre svega dužnost da primenjuju međunarodno pravo i rezolucije pravedno, ravnopravno i sa odgovornošću.

Nagodbe su ratni zločini. Oni se moraju tretirati kao takvi. Izraelska vladavina aparthejda nad okupiranim stanovništvom je zločin protiv čovečnosti. Mora se tako tretirati.

Izrael nije uključen u „rat“ protiv Hamasa. Uključen je u rat protiv palestinskog naroda. O tome uveliko svedoči neselektivno bombardovanje Gaze, genocidni jezik koji koriste izraelski lideri sa samog vrha, i etničko čišćenje za koje čujemo da je obećano i koje vidimo da se sprovodi.

Ovo se mora završiti. Sada. Mnogo toga je u pitanju, a ne samo taj posleratni san. Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida usvojena je 1948. iste godine kada se dogodila Nakba. Usvojena je u duhu „nikad više“.

A ipak smo tu.